CIA i pop Đujić na Studentskom trgu

JUNSKI događaji '68. na Beogradskom univeriztetu izneli su na videlo dana mnoge prikrivene nevolje društva: socijalnu nejednakost, eroziju morala, zloupotrebe, otuđenost rukovodstva...

Još jednom je potvrđeno da svi veliki događaji uglavnom izbijaju nepripremljeno i spontano.

Mnogi i danas smatraju da je mnogo energije rasuto u prazno. Međutim, vreme koje će doći pokazaće da nije baš sve bilo uzalad. Ali o tome nešto kasnije...

Jedan od problema studentskog pokreta je bio u tome što nije uspeo da nađe dosluh sa radničkom klasom. U trenutku izbijanja nemira, po refleksu, tadašnjoj vlasti, kao avangardi radničke klase bilo je veoma važno da sačuva taj legitimitet. Zbog toga je odmah po izbijanju nemira, sutradan, u Gradskom komitetu Beograda osnovan štab čiji su članovi slati u fabrike da radnicima objasne kako studentski pokret ugrožava njihove interese i da se oni sami moraju braniti od studenata. U tom cilju su formirane i radničke straže koje su danonoćno dežurale pred kapijama fabričkih dvorišta ne propuštajući unutra nikog nepoznatog.

ISTOVREMENO, milicija je još na prilazima fabrika hapsila studente i oduzimala im letke, tako da je taj kanal praktično presečen. Osnovna i najveća briga vlasti bila je, dakle, da se onemoguće i preseku sve veze između studenata i radnika, da radnici slučajno ne bi potpali pod uticaj studenata.

I studenti i političari su smatrali da su radnici ona snaga koja će im dati legitimitet, zato se i postavilo pitanje ko će pre stići do njih. Političare je zahvatio strah jer se upravotih dana u Parizu pod uticajem studentskog bunta održavao veliki štrajk u "Renou", iz čega su zaključili da studentske demonstracije mogu lako dobiti i šire razmere. Tim više što se već od početka pokazalo da postoji solidarnost različitih slojeva stanovništva prema studentskim zahtevima.

Po mnogim mišljenjima, studentska generacija od pre pedeset godina mogla je da izmeni tok naše istorije - da je bila ozbiljno shvaćena.

GENERALNO gledano, junski događaji bili su obeleženi starim amblemima, govorom, parolama. Sve je bilo pozajmljeno iz revolucionarnog arsenala.

Novo vino stavljeno je u stare mešine.

Nacionalni program, bar u današnjem smislu, šezdesetosmašima je bio nepoznat. U svakom slučaju jun '68. kao spontani pokret nadmašio je političku akciju.

BILO je mnogo pokušaja, pa i smešnih, koji su trebali da navuku mržnju na studentski bunt. Bilo je pokušaja, recimo, da se snimi film koji bi sva junska zbivanja prikazao kao delo CIA. Ideja je rođena u Gradskom komitetu SK i za realizaciju filma je angažovan tada vrlo istaknuti režiser Žika Mitrović, koji je sa svojom suprugom Marijom Car napisao scenario, a glavni recenzent je bio jedan od vinovnika tuče na podvožnjaku, ondašnji ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević.

Po tom scenariju u pobunu su uključeni šefovi CIA, četnici s popom Đujićem i profesori plaćeni da pobunjuju studente. Po ovoj zamišljenoj filmskoj priči, sve se događalo jer je partijski sekretar na Univerzitetu bio krajnje naivan i trulo liberalan... Film nije snimljen samo zbog jednog glupog previda u scenariju: navodi se da je šef partije Marko Nikezić (koji je to postao nekoliko meseci kasnije) dok je to zapravo bio Petar Stambolić. Film sa takvom omaškom naravno nije mogao ugledati svetlo dana.

Kruna svega, ipak, biće politički jedinstvena odluka u našoj posleratnoj istoriji, kada je Skupština Srbije posebnim aktom 28. januara 1975. udaljila sa nastave osmoro univerzitetskih profesora. Slična je sudbina mnogih junaka studentskog juna.

SLUČAJNA POPULACIJA

JEDNA studentska pobuna, u krajnjoj liniji, nikada ne može da bude uspešna - u smislu temeljnog preobražaja društva. U najboljem slučaju, ona može da bude katalizator za bolesna društvena stanja ili inicijativa za izvesne društvene forme. Jer studenti su slučajna populacija: u jednom razdoblju života su zajedno, završavaju fakultete, a onda se i sami uključuju u establišment - postaju lekari, sudije, profesori...