Kardelj cinkario Josipa Broza

ODGOVOR na "Rezoluciju Informbiroa" koja je doneta 28.juna 1948. godine u Bukureštu, u ime Tita i jugoslovenskog rukovodstva, napisao je Milovan Đilas, koji je bio i zvanični predstavnik KPJ u Kominformu. Sreten Žujović i Andrija Hebrang su bili protiv stavova iznetih u Đidovom pismu. Hebrang je posle sednice CK KPJ, poslao poverljivo pismo Kardelju, koji je zamenjivao Tita u Jugoslovenskoj vladi:

"Druže Bevc, ti znaš da smo mi na sastanku Politbiroa doneli, između ostalog, odluku o slanju delegacije u Sovjetski Savez. Međutim i pored te naše jasne odluke drug Stari je izmenio sve. Kao što znaš, to mu nije prvi put. Jedanput tome treba stati na put. Ja bih da o tome porazgovaramo."

Ovo Hebrangovo pismo pročitao je Svetozar

Vukmanović Tempo, na sastanku rukovodilaca Političke uprave Generalštaba Jugoslovenske armije. Očito je bilo da je Kardelj ocinkario Hebranga.

ĐILAS je tih dana primetio Žujovićev automobil ispred zgrade sovjetske ambasade i odmah obavestio Tita. U međuvremenu Hebrang i Žujović su uhapšeni i izolovani u jednoj vili kod Sremskih Karlovaca, a da za to 15 dana gotovo niko nije znao.

Na istom sastanku u Političkoj upravi, u kojoj su pored Tempa prisustvovali - Vukašin Mićunović, Branko - Kađa Petričević, Veljko Žižić, Vlado Šćekić, Vlado Dapčević, Vojo Kovačević, izjašnjavalo se pojedinačno o Rezoluciji IB.

Tako se Kovačević zaprepašćen zapitao: "Kako to da oni napadaju druga Tita", i briznuo u plač. Kasnije je Kovačević na partijskim sastancima, one koji su bili za odlazak na razgovor u Bukurešt, na licu mesta vezivao i slao u zatvor.

Vrhovni tužilac Veljko Žižić, koji će kasnije i sam zaglaviti na Golom otoku, očajnički je uzviknuo: "Za Tita ću i u smrt."

VLADO Dapčević je prihvatio odluku državnog vrha uz napomenu: "Drugovi, sve ovo mnogo je teže i ozbiljnije nego što se čini."

Od tada su se među jugoslovenskim rukovodstvom uvukli nemir, strah i neizvesnost. Mnogi su bili na prekretnici, ili, su se debelo kolebali. Stvari su izmakle svakoj kontroli kada je Kardelj, na jednom sastanku u Moskvi, optužio Tita da CK nije sazvao još od oslobođenja zemlje i da sve radi na svoju ruku... Uz to je Sovjetima obećao da će i sam nešto preduzeti u vezi s tim.

Tempo je kasnije svedočio da tada Kardelj zamalo nije isključen iz Partije i uhapšen. Tito je sa druge strane tu stvar zataškao plašeći se da se Slovenci ne opredele na Kardeljevu stranu.

NA večeri koju je tih dana Tito organizovao u Belom dvoru, na kojoj su bili Aleksandar Ranković, Ivan Krajačić-Stevo, Otmar Kreačić, Svetozar Vukmanović Tempo i Branko Petričević, maršal se u jednom trenutku izrekao:

"Eto kako nas oni napadaju, a mi smo im dali naše najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za NKVD..."

U tom trenutku upozorio ga je Stevo Krajačić da ne priča a Tito se okrenuo prema njemu rekavši:

"Što me guraš Stevo, ovo su moji najpovjerljiviji kadrovi i ja njima mogu sve da kažem."

U godinama koje su dolazile Tito je Đilasa poslao za London, gde su mu Englezi saopštili da će nam pomoći, ali sa Staljinom neće zbog Jugoslavije ulaziti u rat. Koča Popović je otišao za Ameriku da tamo traži pomoć...

Desetine ruskih divizija bilo je raspoređeno duž jugoslovenskih granica, sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom. Protiv Tita i Jugoslavije su bile sve komunističke zemlje kao i KP Francuske i Italije.