Teror generala Sava Joksimovića

KRAJEM 1949. i početkom 1950. godine došlo je do masovnih čistki i pogroma širom Crne Gore. Nastupilo je vreme gole represije u režiji generala Joksimovića, čija Udba je činila strašne pogrome i zločine. Ne samo što je revolucija gutala svoju decu, već ih je sramno ponižavala.

Neposredno pred smrt general Jovo Kapičić je tvrdio: "Kada je Goli otok u pitanju, pustoš u Crnoj Gori je napravio Savo Joksimović."

Pod zapovedništvom generala Joksimovića, Udba je masovno i nasumice hapsila ljude i transpotovala na Goli otok. Crna Gora je postala najveće leglo IB. Čak je i Broz zvao Blaža Jovanovića, da ga pita šta se to dešava sa Crnogorcima.

Kapičić, koji je tada bio pomoćnik Rankovića, zadužen za zatvore, opisuje jedan sastanak kod Rankovića, na kojem su bili republički i pokrajinski ministri unutrašnjih poslova, koji su po pitanju Rezolucije IB podneli izveštaje iz svojih republika. Prisustvovali su generali Veljko Mićunović i Svetislav Stefanović. Ubedljivo najduži spisak uhapšenih imao je general Joksimović.

"Dobro Savo, možda bi bolje bilo da pročitaš one koji nijesu uhapšeni, kraće bi trajalo" - dobacio je Kapičić.

JOKSIMOVIĆ se zacrveneo od besa i počeo da se prepire sa Kapičićem, sve dok ga Ranković nije prekinuo: "Ćuti Savo, Jovo je u pravu. Šta se to radi po Crnoj Gori. Crnogorci ispada da su po tvom spisku najgori. Uostalom, sve su dobili a najviše rade protivu svoje države. Hajde nam to objasni?"

Sredinom oktobra 1949. godine, pošto su se u šumu odmetnuli - Novak Zekić, sekretar Sreskog komiteta KPJ Ivangrada i Vojo Popović, prvoborac i član Komiteta, Joksimović je za njima organizovao veliku poteru u kojoj su angažovali i gimnazijalce iz starijih razreda.

U toku potere oglasila se puška Radosava Zekovića, gimnazijalca koja je slučajno opalila. General Joksimović to protumači kao znak odbeglima i Zekovića odmah uhapsiše. Zekića i Popovića su opkolili u šumu i ubili 8. oktobra 1949. godine u Tmušićima. Vraćali su se razdragani pevajući: "Ubili smo dva-tri skota, što su protiv KP-jota!"

KADA su progonitelji stigli u Ivangrad zaigraše kolo terajući Zekićevog brata Milonju da i on igra, što Milonja demonstrativno odbi. Sutradan u Gimnaziji sazvaše sastanak i Milonju isključiše iz Partije. Uveče prirediše banket u hotelu "Beograd", u čast likvidacija gde su se odabrane zvanice veselile do zore.

IZ BEOGRADA je tih dana u Budimlju stigao revolucionar Dragiša Babović, predratni član KPJ i jedan od organizatora ustanka u beranskom kraju. Šuškalo se da se sklonio da ga ne bi uhapsili. Beranska Udba se odmah zainteresova za njega. To dojaviše Dragiši, pa on zajedno sa prvoborcem Novakom Popovićem i šesnaestogodišnjim Mijom Popovićem, sinom znamenitog junaka i revolucionara Draška Popovića, krišom noću, pređe preko Čakora i skloniše se kod Budimljanina Vlada Đuraškovića u Vitomiricu. Uhode i špijuni doznaše za to pa dojaviše Udbi u Peći. Oni banuše u kuću Đuraškovića i trojicu Budimljana povedoše za Peć, odakle javiše šefu beranske Udbe Radu Preleviću da će ih sprovesti za Berane.

Iz Berana se 27. septembra 1949. godine, uputi ekipa na čelu sa generalom Joksimovićem, da ih preuzmu. Sreli su ih noću na Čakoru, izbacili iz džipa i odveli stotinak metara od puta. Dragiša je na kolenima molio generala Joksimovića da puste maloletnog Mija. Govorio mu je da je dete; da ga bar zbog oca i njegovih zasluga poštedi... General je bio neumoljiv... Tri leša ostala su neukopana da leže pokraj puta.

U BERANAMA se odmah čulo za ovaj strašni zločin. Neko dojavi Mijovoj majci i ona noću sa nekoliko rođaka krenu prema Čakoru i pronađoše tri leša. Sahranili su ih nedaleko od mesta pogibije, da niko ne vidi i ne zna.

Proču se da je i u beranskoj Gimnaziji ilegalno među đacima formiran informbirovski komitet. Udba uhapsi Radoša Bojičića, predvodnika informbirovske omladine, koji uskoro beži iz zatvora. Udba se dade u potragu za njim. Otkriše ga treći dan u jednom kukuruzištu blizu kuće. Ubili su ga na licu mesta, pred majkom. Bio joj je jedinac.

Golgotu i veliku porodičnu tragediju doživeo je proslavljeni junak iz balkanskih i Prvog svetskog rata,partizanski general Đoko Mirašević, nosilac Obilića medalje, dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Legije časti i još desetine visokih odličja zasluženih na bojnom polju.

ANDRIJA Mugoša, sekretar CK SK Crne Gore, svedoči kako je i na osnovu čega uhapšen general Mirašević: "U hotelu 'Moskva', u Beogradu, sjedjeli smo Đoko Mirašević, Vojo Biljanović i još jedan general Udbe (Crnogorac) i razgovarali. Đoko je rekao da je trebalo da idemo na sastanak Informbiroa i opovrgnemo optužbe... Poslije ovog razgovora Đoka su uhapsili. Pozvao sam Biljanovića i generala (Mugoša prećutkuje generalovo ime) i rekao im da je neko od nas trojice dostavio izvještaj Udbi. Iako su obadvojica tamo radili, negirali su da su to oni učinjeli."

General, koga Mugoša nije imenovao ("koji je Miraševića otkucao Udbi") bio je Veljko Mićunović.

HAPŠENjU proslavljenog junaka, igrom slučaja, prisustvovala je Ljubica, supruga Miloša Rašovića koja je sa suprugom poznatog jugoslovenskog hirurga dr Ljuba Rašovića bila u poseti kod Đoka.

"Negdje poslije podne, sećala se Ljubica, agenti Udbe su iznenada upali u kuću, bacili se na Đoka, silom ga ugurali u jednu sobu i svezali. Nas dvije nijesmo smjele ni da se mrdnemo. Držali su nas tu do sjutradan, kada su nas odveli u zatvor. Mene su ispitivali da im kažem sa kim se sve Đoko sastajao i šta je pričao. Kada su se uvjerili da ja o tome ništa ne znam, pustili su me. Ljubovu suprugu su zadržali u zatvor nedelju dana, jer je ona bila član KPJ."

Miraševiću koga su iz Glavnjače deportovali u vojni logor u Bileću, pored svakodnevnih tortura tovarili su ogromnu ploču, pod kojom se od tereta savijao i sa kojom je morao da kruži bilećkim zatvorom.

NA GOLOM otoku generala Miraševića su sadistički mučili i iživljavali se nad njim. Za njega je od zatvorske uprave bio zadužen Tugomir Kovačević, iz Bosne, koji ga je dodatno i psihički maltretirao. Govorio mu je da je "ništavilo od vajkada", "da nikada ništa zajedničko nije imao sa Partijom, "da je za vreme rata bio kukavica", "Da ordene i odlikovanja nije zaslužio već ih je dobio na prevaru"... Na kraju bi ga pljunuo počupavši mu brkove...

Na kraju 1956. godine starog generala Miraševića prebacili su na ostrvo Sveti Grgur, gde je sa desetak informbirovaca čuvao stado ovaca i okopavao zatvorske vinograde.

Posle Đokovog povratka sa Golog otoka Andrija Mugoša je tražio da mu donesu Miraševićev dosije iz Udbe, kako bi se uverio zbog čega su ga optužili. Bio je zaprepašćen kada je,između ostalog, pročitao: "Đoko Mirašević je pripremao ubistvo maršala Tita..."

General Mirašević je da bi preživeo (pošto je na Golom otoku usavršio građevinarski zanat), kasnije radio na građevinama. Andrija Mugoša je predložio Đoku Pajkoviću i Veljku Vlahoviću da obiđu svog ratnog druga, Veljko je to odlučno odbio, pošto je bio ubeđen da je general Mirašević zaista spremao atentat na Josipa Broza.

ZEMLjA SA MNOGO MRŽNjE

MIHAILO Lalić se sa ogorčenjem sećao zlog vremena i obračuna sa ljudima. U vezi sa generalom Joksimovićem je zapisao: "Šetajući Beogradom sretoh Sava Joksimovića i njegovu ženu. On gleda na jednu stranu, ja na drugu - razminusmo se. Ako me upita zašto okrećem glavu - neću imati hrabrosti da mu kažem istinu, da ja iz principa izbjegavam susrete sa ubicama komunista. Uopšte malo je zemalja kao naša sa tako mnogo mržnje."