Bekstvo iz besudne turske zemlje

PRECI Petra Bojovića bili su starinom iz Crne Gore, doseljeni iz Vasojevića, kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovići.

Zlatarsko selo Miševići, u Starom Vlahu, bila im je jedna od stanica na putu seoba, najpre u dolinu Moravice i u okolinu Ivanjice, gde su se naseljavali i brojni rođaci.

Petrova majka Rada (rođena 1822. godine u Lopižama) potiče iz porodice Pešić. Pričala je da su joj oca rano ubili turski nasilnici iz Kladnice, a udala se za Perutu Bojovića kad je napunila 15 godina.

- Tužna i pretužna bila je moja udaja. Počeli su me prositi kad sam imala nepunih 14 godina. Mene nisu pitali. Običaj je bio takav. Prosio me je dever Savo, knez sjeničke nahije, za brata Perutu. Bijasmo tek pobrali konoplju, crnojku i potopili je u močilo. Dođe vreme i odvedoše me, činilo mi se preko sveta. Mladoženju nisam ni videla dok nas nisu venčali, a to je bilo trećeg dana...

...Uvijek sam se radovala kad noći počnu dužati... Puna kuća čeljadi i đece, koje je trebalo i obući i obuti. Ništa se nije kupovalo sem kape... Najpreče mi je bilo da sredim konoplju i pređu za tkanje. Pohitala bih, da sredim sve po kući, da mi čeljad i đeca večeraju, pa pošto ih namjestim da spavaju, a ono, koje mi je u kolijevci, prinesem kraj sebe i sjednem za rad, radujući se što imam pred sobom dugu noć kad mogu raditi bez prekidanja. Često sam, kad imam mnogo posla i pred praznike, ostajala na radu po svu noć i dočekivala čeljad koja su ustajala. Onda je nastao kućevni posao: sređivanje stoke, mješeg, ručak... I čim bih stigla poslije ručka opet preslicu u ruke...

ZAVIČAJ Petra Bojovića bio je u Otomanskoj carevini, za vedrih dana, kao na dlanu, videla se majka Srbija: granica je išla Uvcem, pa obodom Čemernice, preko Javora... U kući doseljenika iz Vasojevića često se sa čežnjom razgovaralo o slobodnoj srpskoj zemlji, pa su vazda pogledi upirani s onu stranu Javora.

Poput mnogih drugih i porodica Bojović, zbog teškog života i zuluma pod nepodošljivom turskom vlašću, bila je prisiljena da sa šestoro dece beži iz Stare Srbije. Roditelji su, kad je Petru bilo devet godina, 1867. godine, prebegli u ivanjičko selo Radaljevo.

- Na godinu dana pre nego što će poginuti knez Mihailo (1867), rešismo da bežimo toga proleća u Srbiju. Najteže je bilo spremiti se za bekstvo, a da ne dozna niko. Zemlju smo poorali i posejali. Sve pokretne stvari, što nismo mogli poneti, trebalo je na sigurno mesto kod pouzdanog čoveka skloniti, gde smo se mogli povratiti. Takve su bile samo dve kuće. U selu Supu snajin otac i u selu Lopižama naš rođak pop Zarija Bojović... - kazivala je majka Rada.

BELEŽIĆI porodična predanja o životu pod Turcima i bekstvu iz besudne zemlje, dr Petar Opačić je u saopštenju "Dete našeg sela" u zborniku radova sa naučnog skupa "Život i delo vojvode Petra Bojovića" (Nova Varoš, 1997) zapisao:

- Sela Sup i Lopiže su daleko, a trebalo je raditi u najvećoj tajnosti. Celog tog proleća, do Đurđevdana, Ilija i Jovan bi noću tovarili kovčege i druge stvari na konja i prenosili u Stup i Lopiže. Do polaska sve stvari su bile prenesene, sem onoga što je bilo predviđeno da se ponese sa sobom. Peruta je spremio svima obuću, pregledao i udesio pušku za sebe, Iliju i Jovana. Bio je rešen da ako ih na putu napadnu Turci, da im skupo naplati svoju propast.

- Pošli su u četvrtak po Đurđevdanu, stoga što je to bio pazarni dan na Javoru, pa su mogli u slučaju da ih presretnu sejmeni da se pretvaraju da teraju stoku na prodaju. Na tri konja poneli smo što nam je bilo najpotrebnije.

GRABILI su ka Javoru. Najopasnije im je bilo preći Kladnicu, jer su tamo, kako se govorilo, veliki zlikovci. U selu Bukoviku su za dlaku izbegli okršaj sa nekim Sali-begom, koji se beše namerio da beguncima stane na put, ali se tu zatekao Srbin Slavko Radojković.

- Mali karavan izbeglica srećno je stigao na Javor. Prvog dana po prelasku granice dođe im rođak Vučić Bojović, te ih primi sve i predloži im da se za prvo vreme sklone na njegovom imanju na Goliji. Peruta sa decom krene u Goliju i potera stoku, a Rada se vrati u Miševiće, da gleda stvari što su ostale i da letinu čuva i sređuje. Na jesen se pridružila porodici, a docnije se nekoliko puta vraćala u staru postojbinu radi podizanja krštenica za decu.

Bilo je, nažalost, i onih koji su osuđivali bekstvo Bojovića sa ognjišta na ledinu u Radaljevo, najčešće svaljujući krivicu na Radu, tvrdeći da je ona nagovorila muža na taj rizičan korak. Jedan od rođaka, koji je odranije živeo u Ivanjici, rekao je:

- Ne samo da im ništa neću pomoći, no da mogu trnje bi im posijao po putu.

U OVOJ zlobnoj opasci, kako beleži dr Opačić, kao da je bila opredeljena cela sudbina porodice Perute i Rade Bojović po njihovom dolasku u Srbiju: staze kojima su krenula njihova deca, zaista su bile trnovite....

U porodici Bojovića rano su shvatili da bez znanja i pismenosti nema uspešne borbe, ni za život, ni za slobodu. Decu su slali u najbližu školu u Lopižama, a potom u Srbiju. O tome su ostale zapisane reči njihove majke:

- Odnela sam u Novu Varoš nešto masla, platna i sukna da prodam. Još smo pozajmili i imali 150 groša da Iliju pošaljemo u Beograd na školovanje. Pešice sam u Beograd najmanje deset puta išla da obiđem decu kad su učila školu i služila.

Peruta i Rada su u Miševićima izrodili šestoro dece. Najstariji sin Ilija završio je Bogosloviju u Beogradu 1861.godine i došao za učitelja u Novu Varoš, odakle je 1863. godine premešten u Lopiže, a po prelasku u Srbiju nastavio je učiteljsku službu i potom postao sveštenik u Radaljevu. Porodica se 1882. preselila u Gornju Konjušu, u Toplici, gde se Peruta sa drugim po redu rođenim sinom Jovanom bavio zemljoradnjom.

JEVREM je završio Duhovnu akademiju u Moskvi 1879. godine, bio profesor na Beogradskoj bogosloviji, a 1920. godine postao vladika žički. Luka je završio Artiljerijsku školu, učestvovao u nekoliko ratova i bio je penzionisan u činu pukovnika. Peti sin Petar uzdigao se od zlatarskog čobančeta i turskog roba do vojskovođe i oslobodioca svog naroda. Najmlađe dete, kćerka Milena, rođena 1867. godine, kada je porodica morala da beži u Srbiju, predavala je istoriju Srba na Višoj ženskoj školi u Beogradu.

Posle četiri godine osnovne škole u Ivanjici, Petar Bojović prelazi u užičku gimnaziju, a već sledeće godine odlazi u Beograd. Nova sredina nije se baš lako otvarala pred starovlaškim gorštakom. Kao dete siromašnih roditelja primao je skromnu pomoć od Odbora za prosvetna pitanja Srbije, ali i dodatno zarađivao za život i školovanje.

TEŽAK I ČEMERAN ŽIVOT

U ARHIVU SANU u Beogradu čuva se rukopis "Uspomene na našu Nanu", u kome je kćerka Milena Bojović (1876-1943) zapisivala događaje i svoja razmišljanja i sećanja na porodicu. Majka Rada je svedočila o teškom životu u surovim planinskim uslovima i na aginoj zemlji:

- A po vrh svega: nisi svoj, nemaš slobode. Argatuješ onoj zemlji koja nije tvoja; trudiš se oko letine a Turčin ti uzme, ne ostavi ti, tek koliko da se ne umre; podižeš đecu svoju tuđe roblje... težak je i čemeran ono bio život...