Komandant ranjen na prvoj liniji

RATNA opasnost 1914. godine dovela je generala Petra Bojovića na komandno mesto Prve armije, sa funkcije načelnika štaba Glavne inspekcije celokupne vojske, gde je preduzimao opsežne mere za oporavak od dva minula rata i učenja na stečenim iskustvima, naročito u spremanju oficira i vojnika za odbranu otadžbine.

Neposredno uoči agresije austrougarske vojske na Srbiju, avgusta 1914. godine, general Bojović dobija zadatak da s Prvom armijom zatvori i brani dolinu Velike Morave, najosetljiviji strategijski pravac, gde je očekivan težišni udar neprijateljskih armija. Pošto neprijatelj napada iz Bosne, Bojovićeve trupe su upućivane da ojačaju položaje Druge i Treće armije, pa učestvuju u završnim operacijama Cerske bitke. Prva armija je preotela Šabac i proterala Austrijance preko Save u Srem.

Na samom početku operacija u Mačvi zabeležen je jedinstven slučaj u Prvom svetskom ratu - komandant armije teško je ranjen puščanim metkom u zglob desne noge na prvoj borbenoj liniji 2. septembra, ali i dalje komanduje jer "Srbija naređuje".

SRPSKA komanda je, po želji saveznika, prenela operacije na austrougarsku teritoriju. Pod komandom generala Petra Bojovića uspešno je izvedena Sremska operacija, u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla do linije Banovci - Stara Pazova - Vojka - Popinci - Buđanovci.

Pošto je austrougarska vojska preuzela drugu ofanzivu iz Bosne, general Bojović je, po naređenju Vrhovne komande, vrlo uspešno povukao armiju iz Srema. Njegovi vojnici vodili su teške borbe na planini Jagodnji, od kojih su najžešće bile na Mačkovom kamenu.

"Sve do sredine novembra i povlačenja vojske na kolubarske položaje, iako sa neizlečenom ranom, veoma sigurno je komandovao Prvom armijom. Tek kada se više nije mogao oslanjati na ranjenu nogu, po naređenju vrhovnog komandanta regenta Aleksandra, zamenio ga je general Živojin Mišić" - piše dr Petar Opačić i ističe:

"U svim fazama operacija 1914. godine Bojović je ispoljio sve osobine velikog stratega i veoma hrabrog oficira. Blagodareći visokim komandantskim sposobnostima generala Bojovića, Prva armija je sačuvala snagu, koja je došla do punog izražaja i u Kolubarskoj bici, koju je, pod komandom Mišića, pretvorila u odlučujuću pobedu, najveći i najblistaviji uspeh Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

U DECEMBRU 1914. godine austrougarska vojska bila je proterana sa prostora Kraljevine Srbije, a srpska vojska, potpuno iznurena, ostala bez oružja, opreme i velikog broja vojnika, vidala je duboke i teške rane.

Godinu dana general Bojović je bio na raspolaganju, ali kada je stigla ta strašna 1915. godina, u kojoj su udruženi Nemci i Austrougari velikim snagama napali sa Drine, Save i Dunava na već zamorenu i pegavcem proređenu srpsku vojsku i postepeno je potiskivali na jug, a Bugari mučki udarili s leđa, preteći da srpske armije budu opkoljene - iskusnom Bojoviću poverena je komanda nad trupama Novih oblasti.

U ovoj preteškoj situaciji, kada je bilo očigledno da će izostati očekivano pristizanje anglo-francuskih snaga od Soluna, general Bojović je velikom ratničkom odlučnošću, ličnom hrabrošću i veštim manevrisanjem uspeo da zaustavi Bugare.

JEDINICE Petra Bojovića su se uspešno suprostavile bugarskoj Drugoj armiji u odbrani Končulskog tesnaca i Kačaničke klisure, a novembra 1915. godine u Kačaničkom manevru sprečile su bugarski prodor na Kosovo i omogućile povlačenje srpske vosjske preko Crne Gore i Albanije ka jugu. Bio je to jedan od najtežih zadataka u njegovoj ratnoj karijeri, o čemu je pisao u knjizi "Odbrana Kosovoga Polja 1915. g. i zaštita odstupanja srpske vojske preko Albanije i Crne Gore".

Istraživači su slaglasni da je Bojović od sredine januara 1916. godine, pa do kraja Velikog rata, prošao kroz najveća iskušenja u vojničkoj službi. Nijedan od njegovih drugova nije bio u takvim okolnostima da zalaže svoju moralnu ličnost i vojničke sposobnosti na velikom ispitu pred svojim narodom.

IZBOR za načelnika Štaba Vrhovne komande, umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, koga su vojnici nosili do Skadra, pao je na Bojovića u sigurno najtežim trenucima za srpski narod i vojsku, koja je bila na umoru. Novi i još teži zadaci - kontakti sa saveznicima, bitka sa njihovim licemerjem, i prebacivanje srpske vojske brodovima iz Medove, Drača i Valone u Bizertu i na ostrvo Krf...

Bojović na Krfu nadgleda razmeštaj, naoružavanje, lečenje, bolovanje i umiranje svojih vojnika. Sa saveznicima je morao da bude veoma uljudan i obazriv, jer su oni, naročito Francuzi, stvorili sve materijalne mogućnosti da se oporavi i opremi srpska vojska, a s druge strane tražili od nje i više nego što je njena snaga mogla da podnese. Strpljivo i uporno, u moru obaveza, pred saveznicima trpi neugodnosti zbog neobuzdanosti svoje vojske, a u isto vreme je pred njima štiti, zastupa i štedi njen ostatak što je najviše mogao.

FEBRUARA 1916. godine Bojović je sproveo reorganizaciju vojske, a rukovodio je i intenzivnom obukom šest pešadijskih divizija organizovanih u tri armije. Sa članovima štaba Bojović je krajem maja 1916. godine stigao u Solun, nastavljajući pripreme da vojska sa puta stradanja u bespućima Albanije krene u slavu i vrati se u domovinu. Oko 130.000 vojnika, pod 78 ratnih zastava, brodovima je upućeno da na Solunskom frontu posedne položaje među savezničkim jedinicama.

Već u jesen Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske, koja je uz velike žrtve, osvojila utvrđeni vrh Kajmakčalana. Tom prilikom su Bugari razbijeni kod Gorničeva i naterani na povlačenje. Osvajanjem Kajmakčalana, srpska vojska je ponovo zakoračila na tlo svoje otadžbine.

NA NOVU godinu 1917. vrhovni komandant, regent Aleksandar Karađorđević, kako beleži jedan od biogrfa, poslao mu je Orden belog orla sa mačevima I reda, uz svojeručno pismo kojim mu odaje priznanje što je "naša armija preuređena ponovo, svetlim svojim primerima, proslavila širom celog sveta ime, hrabrost i požrtvovanje srpskog naroda i njegovih sinova".

U rovovskom periodu rata izvršio je drugu reorganizaciju srpske vojske krajem marta 1917. godine kada je, zbog neprekidnog smanjivanja broja vojnika, prestala da postoji Treća armija.

Dolazak velikog broja dobrovoljaca popravio je brojno stanje jedinica na frontu.

Na mestu načelnika štaba Vrhovne komande Bojović je ostao do 19. juna 1918. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa generalima Antante, u prvom redu francuskim generalom Gijomom, glavnokomandujućim savezničke vojske, zbog širine fronta dodeljenog srpskoj vojsci.