Patriota ne služi okupatoru

PO ZAVRŠETKU Prvog svetskog rata, u kome je dobio mnoge bitke i uspešno rešavao prelomne situacije, vojvoda Bojović je neko vreme bio komandant Prve armijske oblasti, a zatim je imenovan za načelnika Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine SHS. Na kraju blistave karijere, odbija da bude ministar, rekavši da je on samo vojnik, i odlazi u penziju 21. decembra 1921. godine. Za razliku od Hrvata koji su se borili u redovima Austrougarske vojske koje je kralj Aleksandar tetošio, vojvoda Bojović je potonuo u zaborav. U penziji je proveo 20 godina, mirno i povučeno dočekavši početak Drugog svetskog rata.

Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, neposredno pre napada Nemačke na Jugoslaviju, vojvoda Petar Bojović je u svojoj 83. godini, 3. aprila 1941. godine ponovo aktiviran i imenovan za vrhovnog inspektora Vojske Jugoslavije. Kako je ovo više bila simbolična funkcija Bojovićevo veliko ratno iskustvo nije moglo da dođe do izražaja u kratkom Aprilskom ratu koji se završio potpunim raspadom vojske i države.

U VOJVODINOJ biografiji potpuno su decenijama bili zamagljeni neki detalji iz njegovog života. Na prvom mestu tu je njegov odnos prema pripadnicima tajne organizacije "Crna ruka", podrška pokretu Draže Mihailovića.

U čuvenom "Solunskom procesu" - pred vojnim sudom za oficire, na smrt su osuđeni i 14. juna 2017. godine u Solunskom polju streljani Dragutin Dimitrijević Apis, generalštabni pukovnik Vojske Kraljevine Srbije, artiljerijski major Ljubomire Vulović i Rade Malobabić. Optužnica ih je teretila za "prevratničko delovanje" s političkim ciljem u zemlji i da su 29. avgusta 1916. godine pokušali da izvrše atentat na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, kada se automobilom vozio iz Ostrova u svoj logor.

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i Dragutin Dimitrijević Apis.

I do danas traju rasprave i polemike o Bojovićevom učešću u "Solunskm procesu". Postojeća dokumenta pokazuju da je vojvoda imao znatnog udela u hapšenju i moralnoj osudi srpskih oficira, da je to bio plod njegove servilnosti i poslušnosti prema regentu Aleksandru Karađorđeviću. Zbog toga, je po svemu sudeći, došlo i do osporavanja i njegovih vojničkih zasluga.

S DRUGE strane, pak, u knjizi "Vojvoda Petar Bojović između pohvale i pokude" Božidar M. Jovović piše da general Bojović, dotadašnji komandant Trupa Novih oblasti, nije ni slutio u kakvo se kolo uhvatio, kada je 12. januara 1916. godine, primio dužnost načelnika Štaba Vrhovne komande Srpske vojske.

"Vojnik, koji se neprestano pozivao na vojničku službu i odbacivanje svih stranačkih i političkih aktivnosti, najednom se našao u zamršenom kolopletu političkih trzavica u najgorem vremenu za jednu vojsku i državu. Njegovo postavljanje na mjesto starog i oboljelog vojvode Putnika, jedan je od početnih poteza u velikoj igri koja se zametnula u glavama državnog i političkog rukovodstva Kraljevine Srbije."

U danima velikih problema oko preuređenja i pripremanja vojske za borbu na Solunskom frontu, nisu se, nažalost, smirivale unutrašnje svađe. Izbijala je na videlo stara boljka - netrpeljivost jednog dela najodabranijih srpskih oficira, okupljenih u organizaciji "Crna ruka" i predstavnika građanske vlasti, pa i političkih obračuna vojske i vrhovne vlasti.

UZ PITANjE šta je navelo Bojovića da promeni odnos prema ljudima koje je uvažavao, pa ih obasipao optužbama i izdao naredbu za hapšenje oficira "zaverenika", "kao da je svačija krivica već dokazana i poznata" i sve to po ustaljenoj formuli: "po zapovesti vrhovnog komandanta", na sudskom pretresu je još rečeno:

- Ako je Bojović imao saznanja o tajnoj organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" (a bio je dobro upućen) zašto njene članove nije pozvao na isleđenje i odgovornost? Sada, kada je to pokrenula vrhovna politička vlast, on se iskazao njenim doslednim pristašom i počeo surovo goniti pripadnike jedne patriotske organizacije sa kojima je nekada blisko sarađivao.

Javnost je bila zaprepašćena strogim presudama, jer su stradali oficiri velikog autoriteta, prekaljeni borci u četničkim odredima po Makedoniji uoči balkanskih ratova, junaci sa Drine i drugih ratišta.

To je, kako navodi jedan od hroničara, rđavo uticalo na evropsko javno mnjenje, pa u pismu prestolonasledniku, posle izricanja presude "zaverenicima", ser Raf Pedžet, engleski poslanik u Beogradu 1903-1913, traži milost prema osuđnicima nasmrt. On iskazuje utiske evropske javnosti, pogotovu saveznika o strogosti i surovosti u tom političkom obračunu.

NEPOSREDNO posle Velikog rata vojvoda Bojović nije reagovao na kritike, ni na zahteve da se obnovi "Solunski proces". Procenjivao je, kako piše jedan od biografa, da je "ćutanje bolje od svakog odgovora". Bio je i poučen "dočekom" knjige "Odbrana Kosovoga Polja", pa je zaključio da bi novo oglašavanje moglo imati sličnu sudbinu.

Nakon kratkotrajnog Aprilskog rata 1941. godine, znajući šta vojvoda Bojović znači za srpski narod, odmah po dolasku Nemaca u Beograd, ponuđena mu je saradnja sa snagama Rajha.

Diko Pejatović, istraživač i hroničar, u radu "Porodično stablo vojvode Petra Bojovića i neke crtice iz života", na naučnom skupu 1997. godine, podseća na ovaj primer viteštva, patriotizma i etike ratovanja, prenoseći kazivanje vojvodine supruge Mileve, po sećanju Koste Rakića, čija se porodica o njoj brinula do smrti.

U KUĆU Bojovića došao je Franc Nojbaher, generalni opunomoćenik Rajha za privredu Srbije u Beogradu. Pozdravio je vojvodu i rekao da zna šta on znači za srpski narod, pa ga zbog toga poziva na saradnju u interesu srpskog naroda i Rajha.

- Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska je u ovom trenutku okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati! - rekao je vojvoda Bojović.

Kažu da se sa lica nadmenog Prusa nije moglo razabrati kako je primio reči starog vojvode. Bojović se na kraju obratio Nojbaheru rečima:

- Molim vas, da mi učinite jednu uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći.

Nemac je prihvatio i stav i želju starog ratnika i do kraja rata ovaj dogovor je poštovan.