Tragičan kraj velikog vojskovođe

PORED mnogih ličnih nedaća i nesreća koje su ga pratile u životu, vojvoda Bojović je doživeo da se pred njegovim očima u najgorim uslovima ruše njegova država i njena vojska. u Aprilskom ratu 1941. godine vojska se rasipala i kasnije u očajničkim pokušajima nastojala da se bar delovi obnove.

Jedan dokument govori o tome da je stari vojvoda, iako u ropstvu, neprestano naprezao čula da se uhvati za bilo kakav znak života koji bi mu vratio pouzdanje i nadu da nije sve propalo. Do njega je dopro glas da je ostatak njegove vojske, sklonjen negde u šumama i nastavio nepokor okupatoru.

Iznemogli ratnik, kome je veoma dobro bila poznata veština četničkog ratovanja, pogotovu kad zanemogne sila redovne vojske, obratio se 10. decembra 1942. godine komandantu Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljubu Mihailoviću Draži. U tom pokretu vojvoda je video poslednji tračak mogućnosti otpora.

Ističući da ovaj dokument, iako nije ostao nepoznat naučnoj javnosti, dugo nije objavljivan, Božidar M. Jovović podseća da je "zapis oronulog ratnika - poslednja njegova ispovijest borbenog duha koji u njemu nikada nije zamirao. U njemu stari vojvoda, kao nekada u očaju, Njegošev vladika Danilo, isprobanom retorikom, traži put, makar i ka slutnji o slobodi".

U PISMU naslovljenom armijskom đeneralu Draži Mihailoviću, negde na položaj, vojvoda kaže da u svojoj dubokoj starosti preživljava časove minulih borbi i veruje da je srpski narod "nadahnućem Božjim sposoban da daje velike ljude i da će ih u ovim teškim sudbonosnim časovima i dati".

"Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Petar (Živojin, p.a) Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi.

U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: NAPRED U POBEDU, ZA KRALjA I OTADžBINU", napisao je vojvoda Bojović, podržavajući Jugoslovensku vojsku u otadžbini.

Ratne godine vojvoda Bojović je proveo u izolaciji, među četiri zida svoje kuće, u Beogradu, pod nadzorom Nemaca. Jedan istraživač beleži: "Umro je potpuno zaboravljen 19. januara 1945. godine usred neviđene ravnodušnosti za jedno herojsko doba."

SAHRANjEN je skromno, bez vojnih počasti, 20. januara, na zapuštenoj porodičnoj grobnici, parcela 6, grob 68111.

Do beogradskog groblja telo vojskovođe je dovezeno na taljigama - bez uniforme, epoleta, počasti...

Vlast je sprečila okupljanje građana koji su želeli da isprate najmlađeg i poslednjeg vojvodu Srpske vojske i preko radio-talasa zapretila: "svako ko pokuša da dođe na sahranu, biće uhapšen i krivično gonjen."

Sačuvan je original naredbe o nedostojnoj sahrani vojvode u gradu kome je 1918. godine doneo slobodu, a kojom je i mrtav kažnjen zato što je preminuo nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda 1944. godine. A da je Bojović umro u logoru, kako primećuje jedan biograf, upravnik bi mu poslao venac na dan sahrane.

POSTOJI više verzija o Bojovićevoj smrti, svedočenja neposrednih svedoka, mada nema dokaza "crno na belo". Za neka od tih svedočenja istoričari tvrde da su nepouzdana, pogotovu navodi onih "koji su ulazili u kuće". Najpre je u opticaju bila tvrdnja "da je izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk".

Diko Pejatović piše da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi. U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio:

- Stani, sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine!

Na brutalnog i nezvanog gosta, koji je gurnuo i srušio starog ratnika na patos, nasrnuo je vojvodin sin Dobroslav.

Enciklopedija "Vikipedija" piše da su pripadnici OZNE, po oslobođenju Beograda 1944. godine, uhapsili vojvodu Bojovića i u zatvoru ga svakodnevno fizički maltretirali i ponižavali, a pušten je kući vidno izmučen. Njegov sin Dobroslav upućen je na desetogodišnju robiju pod optužbom da je bio četnički saradnik.

ČETVRTI izvor prenosi svedočenje dr Pavla Miloševića, Bojovićevog komšije iz Trnske ulice, koji je tvrdio da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu Bojovića jer im je smetalo njegovo slavno ime. Za njih, vojvoda je bio jedan od najvećih nosilaca "velikosrpskog hegemonizma", navodeći:

- Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre.

Enigmom o Bojovićem stradanju, poslednjim danima i odlasku iz života u 87. godini nisu se bavili ni organizatori i učesnici naučnog skupa "Život i delo vojvode Petra Bojovića", održanog u Novoj Varoši 27. juna 1997. godine.Preskočili su poslednji čin životne drame ostarelog ratnika?!

PETAR i Mileva Bojović, venčali su se u kragujevačkoj Sabornoj crkvi, 4. juna 1893. godine. Imali su šestoro dece. Najstariji Vojislav po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine prekinuo je studije medicine, vratio se u zemlju i uključio u vojni sanitet. Lečeći ranjene i obolele - oboleo je od tifusa i umro 1915. godine u bolnici u Kragujevcu. Drugi sin Božidar, rođen 1894. godine, saobraćajni inženjer, bio je, takođe, učesnik Prvog svetskog rata, a po završetku rata radio je u Državnoj železnici, nije se ženio i umro je 1962. godine u Beogradu.

Kćerka Jelica (1896) bila je udata za generala Milorada Majstorovića iz Azanje, sa kojim je 1922. godine rodila sina Vladimira. Brak se ubrzo rasturio, a o sudbini Vladimira nema pouzdanih podataka, sem nekih tvrdnji da je posle Drugog svetskog rata živeo u Americi do osamdesetih godina prošlog veka. Jelica je živela i umrla u roditeljskom domu u Beogradu 1955. godine. Sin Dobroslav (1898) inženjer, nije se ženio i umro je 1971. godine u Beogradu. Najmlađi Radoslav (1904) poživeo je samo dve godine.

Božidar i kći Rada (1900-1959) izvršili su samoubistvo u porodičnoj kući u Beogradu, ne ostavivši nikakvog traga o takvoj svojoj odluci.

"I Bojovićeva rodna kuća, jedina takva lična imovina ostala od naših vojnih velikana, našla se po strani naše javnosti i onih koji bi trebalo da brinu o istorijskom nasleđu srpskog naroda. Mi smo, u stvari, uništili i ono što je ostalo. Bojovićeva kuća u Trnskoj na Vračaru i danas predstavlja naglašen osjećaj ukusa i otmjenosti srpskih oficira", zabeležio je Božidar M. Jovović.