Strah od energetske moći Srbije

Otkako je Ukrajina počela da komplikuje snabdevanje Evrope gasom, sabotirajući tranzit preko svoje teritorije, pojavila se ideja gasovoda "Južni tok". Kasnije kada je Bugarska, po naredbi EU na svoju, a i srpsku štetu, zabranila prolazak preko svoje teritorije, osmišljen je "Turski tok".

Gasni geopolitički rebus, kaže Slobodan Stojičević, član ruskog "Izborskog kluba", može da bude tema za posebnu knjigu o mrežnom ucenjivanju Bugarske, Srbije i drugih država. O pokušaju da se Srbija, preko gasnih terminala u Hrvatskoj, preorijentiše na snabdevanje američkim komprimovanim gasom ili perspektivama da ruski gas kupuje od Nemačke preko gasovoda "Severni tok 2" i da plaća "harač za tranzit" svim svojim severnim EU susedima. Stojičević, inače, istražuje mrežne strategije i o tome piše knjigu.

- Inostrane energetske mreže u Srbiji, koje se pletu u senci velike geopolitičke igre oko "Turskog toka" i "Južnog toka", energetski i strateški stavljaju Srbiju u kolonijalni položaj - kaže on. - Ideja nekih političara je bila da se termoelektrane prebace sa uglja na gas. Ta ideja ima smisla jedino ako je gas ruski i ako je jeftin. Logike nema da se koristi komprimovani američki gas koji se dobija preko terminala u Hrvatskoj. Smisao ovakve ideje je da se Srbija energetski, ekonomski i strateški učini još zavisnijom od Amerike i Hrvatske ili ako je gas iz "Severnog toka 2" da zavisi od EU i Nemačke.

STOJIČEVIĆ kaže da zakon po kojima se "zelena energija" dotira iz budžeta znači da će energetski prebogata Srbija da doplaćuje iz svoje kase stranim firmama za svoju sopstvenu energiju.

- Ne treba zanemariti ni "usputni", a u stvari realni mrežni efekat stvaranja mreže NVO u ovoj oblasti - ističe on. - To je klasičan primer mrežnih tehnika koje su opisane kao mrežni rat. Naizgled, a verovatno i zaista dobronamerna, organizacija "Ekološki pokret Odžaka" iz nekog svog dobronamernog razloga redovno sačinjava i ažurira "Bazu podataka ekoloških udruženja, pokreta, društava, naučnih, stručnih i drugih organizacija u Republici Srbiji". Samo u prvoj polovini 2013. u bazi je bilo 270 novih organizacija.

Stojičević se pita za koga se pravi ta baza podataka kome je ona potrebna, sa kojim ciljem i ko to finansira.

- Na ova pitanja nema odgovora na sajtu - kaže on. - Ali, zato ako pogledamo spisak donatora ove nevladine organizacije, između ostalih nalazimo i "Udruženje žena Odžaka". Ako krenemo dalje sa istraživanjem doći ćemo do podatka da je ovo udruženje žena Odžaka, registrovano kao deo mreže Resursni centar "Žene i ruralni razvoj", koje je u stvari "Zavod za ravnopravnost polova", a ovo udruženje pažljivo vodi evidenciju o "opštinskim i seoskim udruženjima žena u ruralnim sredinama na teritoriji AP Vojvodine".

A DALjE, već (ne)očekivano, ulazimo u "ženske teme" - koje su daleko, daleko interesantnije mrežnim operaterima - tako da saznajemo da se ovaj zavod o državnom trošku bavi: "Rodnim odnosima na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona" ili ozbiljno zanima "Kapacitetima političkih stranaka u Vojvodini za ostvarivanje rodne ravnopravnosti" ili pomno prati "Kandidatkinje - monitoring prisustva žena kandidatkinja u medijima tokom predizbornih kampanja za lokalne i pokrajinske izbore.

- Preko male, dobrodušne mreže "Ekološki pokret Odžaka", od "ekologije", preko "žena" i "rodne ravnopravnosti", stižemo do političkih, bezbednosnih i geopolitičkih tema - kaže Stojičević. - Zahvaljujući njima zapadni partneri danas imaju praktično sve informacije o svim srpskim preduzećima zaključno sa nivoom samostalne zanatske radnje.

TREND "ekonomskog mrežnog rata", kaže Stojičević, kao i u "mrežnocentričnom ratu", zapravo je potpuna kontrola cele ekonomske oblasti. Od forme fizičkog zauzimanja šire teritorije prešlo se na kontrolu najvažnijih strateških elemenata.

- Kontrola se "kupuje" procesom privatizacije, a često se primenjuje princip uključenja preduzeća u "lanac dobavljača" - objašnjava sagovornik.- Lanci nabavke, proizvodnje i plasmana pojedinih privrednih oblasti su pod kontrolom, a da pritom ostaje iluzija nezavisnosti u odlučivanju. Kadrovi međunarodnih mrežnih institucija potpuno javno preuzimaju vodeće pozicije ne samo u nevladinim organizacijama ili nekim "savetodavnim telima", već i u državnim telima. "Umreženost" je postala najvažniji podatak u nečijoj biografiji i to se više i ne krije.

NAIZGLED dobronameran projekat američkih i nemačkih agencija za povezivanje naših malih i srednjih preduzeća sa velikim evropskim, kako bi im se otvorio put za izvoz na zapadna tržišta, po Stojičevićevom mišljenju, krije mnoge opasnosti.

- Ta preduzeća postaju "mlađi partner" i u dužem vremenskom periodu ostaju bez samostalnih projekata, svojih originalnih proizvoda i brendova, a u perspektivi i bez finansijske nezavisnosti - objašnjava Stojičević, i dodaje da je ovo osmišljen i finansiran projekat na "kolonizaciji srpske radne snage".

Ipak, strane investicije su već godinama razvojni prioritet srpskih vlasti.

- Ulaganjem u strane investitore srpski proizvođači postaju manje konkurentni na domaćem tržištu, zbog manjeg obima proizvodnje, fiksnih troškova po jedinici proizvoda i "geografije prodaje" koja je manja kod domaćih "nebrendiranih proizvoda" - objašnjava Stojičević. - Tako se uništava srpsko preduzetništvo. Mi dobijamo veći izvoz, ali ostajemo bez stranih tržišta, što je, takođe, mrežna tehnika. Ulaganjem u strane investitore tektonski menjamo tržište radne snage i tržište obrazovanja, diverzifikujemo cele opštine i regione i cele grane privrede i činimo ih trajno zavisnim od stranaca.

Stojičević podseća na stav Amerike o "malignom uticaju Rusije na Balkanu" i "srpskom sedenju na dve stolice". Ovo je mnogo puta predočeno i našim političarima i javnosti.

- Sve "vertikale ekonomskog umrežavanja" bave se "informisanjem privrednih subjekata" o mogućnostima saradnje sa partnerima iz SAD i EU - kaže Stojičević. - Sa druge strane, saradnja sa Kinom i Rusijom se svodi na poneki sajam ili kongres i obavezno medijsko iniciranje "megaprojekata", koji se obično brzo zaborave.

SARADNjA SA KINOM I RUSIJOM

IAKO od 2000. Srbija ima preferencijalni režim u trgovini sa Ruskom Federacijom, taj sporazum se malo koristi - kaže Stojičević. - Ekonomska saradnja sa Rusijom nije ni približno onolika kolika bi mogla da bude. Slično je i sa Kinom. Obe države su spremne da otvore svoja tržišta za srpsku robu. Rusija nikada ni na koji način nije koristila ekonomsku saradnju kao instrument "nagrađivanja" ili "kažnjavanja", zbog političkih odluka.