Žrtvovanje srbijanskih jedinica

KAŽU negde da smo u običnom govoru onakvi kako nam okolnosti nalažu, a da smo u pismima odista onakvi kakvi suštinski jesmo. Kada sadržina pisma iz domena tajnosti i privatnosti, pređe u domen javnog, ono prestaje na sebi da nosi veo, koji krije njegovo lice i svi ga doživljavaju isto. Pre toga, ono je makar nekom bilo posebno. Kao što posebnost poseduju i oni kojima pišemo.

Pismo, vidimo, ne prelazi samo geografske, već i vremenske, civilizacijske, rasne i kulturološke granice. Kada ih pređe, uočavamo kakve sve granice i linije neprelaznosti uspostavljamo jedni naspram drugih. Pismo prelazi u još jednu veću, najveću granicu koja postoji - granicu tajnosti, izlazeći iz sveta intimnog u svet javnog. Upravo tu granicu premošćava vreme, a granicu vremena potire pismo. Zato su pisma sveta stvar i tvar. Zato im treba prilaziti sa onom vrstom razumevanja koje imaju ljudi kojima je post način življenja, a davanje suda o bilo čemu, prividna počast od koje se klone.

PORODIČNA pisma tinjaju i onda kada se vatra ognjišta istuli, a žar raznese po svetu. Ona ponovo skupljaju rasejano. Knjiga, po kojoj je rađen ovaj feljton, njihovo je saborište, a za čitaoce saborovanje. Penezić je po mnogo čemu zaseban, ako i po čemu, onda po sublimaciji uloga u koje ga je život dovodio, a kojima se nije opirao. Percepciju njegove ličnosti predstavili su nam mnogi pisci povesnice srpskog naroda, njegovi novinari, književnici, pozicionisti i opozicionari, a ovde upravo percepciju svog života iznosi on sam. Takođe, iznosi je njemu najbliskijoj osobi. Grozdana Belić nije samo Penezićeva supruga, no ratni i politički saborac. Zato pisma pred nama nisu obična prepiska supružnika, kao što ni oni nisu obični dopisivači.

Pisma su u užički Arhiv stigla zajedno sa arhivskom građom, koja čini lični arhivski fond Slobodana Penezića Krcuna. Užicu, Arhivu i svima nama, predao ih je Srđa Penezić, najmlađi od troje Krcunove i Zinine dece. Učinio je to uz saglasnost sestre Vide i brata Relje.

OBJAVLjIVANjEM ovih pisama cilj je bio da se najpre istakne uloga arhiva u kulturnom miljeu našeg naroda. I ponajviše da istaknemo kako se kroz arhive pročišćava vreme, razgoni pesak i kamen, iz posude koju potopismo u zlatonosni nam Pek, a ostaju izabrani zlatni kamenovi, koje će neko staviti u nisku spoznajnosti, a neko odbaciti u presahli Pek. Možda i ova pisma aboliraju načas i to vreme i njegov građanski rat, i puste ih da ih svi čitamo na isti način.

Tokom 1943. godine saveznici iz Koalicije ujedinjenih naroda nizali su vojničke i diplomatske pobede nad Osovinom, sa ruskih prostranstava i severa Afrike frontovi su pomereni ka Srednjoj Evropi i na Apenine. U novim okolnostima menjao se i položaj okupirane Srbije. Kao centralna balkanska oblast, naseljena narodom sa državotvornim osećajem, ona je postajala sve važniji činilac u ratnim planovima glavnih aktera na evropskim bojištima, ali i na bojištu okupirane Jugoslavije.

ZA JUGOSLOVENSKE komuniste Srbija je predstavljala nezamenljiv i najdragoceniji kamen u pobedničkom mozaiku, bez koga nisu mogli izvesti revoluciju i osvojiti vlast. Svaki put kada su nakon izgona, krajem 1941. godine, pokušavali da joj se primaknu, žestoko su postradali, bili odbijeni i progonjeni, ali veru u trijumfalni pohod sa Drine, Lima i Ibra ka Beogradu i sremskoj ravnici nisu gubili. Opijeni idejom i odani organizaciji, borili su se hrabro, ginuli masovno, precenjujući sopstvenu snagu i potiskujući rizike često dolazili na ivicu opstanka i bivali otpisani. Pa ipak, bitku na sve ili ništa dočekali su dovoljno jaki i u novim, po njih znatno povoljnijim okolnostima.

Odsudni okršaj započeće primicanjem Srbiji s jeseni 1943. godine. Revolucionarno rukovodstvo, nakon kapitulacije Italije, uputilo je dobar deo elitnih jedinica ka Crnoj Gori i Sandžaku. Osim razoružanja demoralisanih italijanskih snaga, u Vrhovnom štabu planirali su stvaranje uporišta za prodor u Srbiju, povezivanje sa slabim partizanskim grupama, unutrašnje razbijanje i razbijanje Ravnogorske organizacije, glavnog konkurenta za osvajanje vlasti.

POČETKOM novembra proleteri su izbili na Zlatibor, ali su zaustavljeni i ubrzo i naterani na povlačenje nazad, u Sandžak. Proleterske brigade silovito su prodirale u navedeni prostor, pun raznolikih vojski. Vrlo brzo uspele su da primoraju znatno slabije jedinice JVuO na povlačenje iz Pljevalja, Prijepolja, Bijelog Polja i Nove Varoši. U Sandžaku je posle kapitulacije Italije zavladao opšti metež. Italijanske divizije zahvata rasulo, vojnici su bežali ka moru, prilazili Nemcima ili im se predavali. Jedan deo pristupa partizanima, drugi se opredeljuju za jedinice JVuO. Mihailovićevi komandanti uglavnom su vršili mobilizaciju, uspešno parirali Trećoj sandžačkoj proleterskoj brigadi i od muslimanske milicije, inače izrazito antikomunistički nastrojene, preuzeli i poseli gore navedene varoši.

Izuzev moralno-propagandnog efekta, odnosno kratkotrajnog susreta manjeg dela življa sa partizanskom vojskom, prodor se u celini gledano završio neuspehom. Posebno ako u obzir uzmemo planove vrhovnog komandanta revolucionarnog pokreta.

TITOVA očekivanja najbolje odslikava kritika upućena Glavnom štabu za Hrvatsku, početkom novembra 1943. godine: "Šestu(ličku) diviziju najhitnije pošaljite. Izgleda da vi nikako ne možete razumjeti da je sada glavna Srbija i da se sada tamo mora riješiti pitanje uređenja Jugoslavije uopće, a londonske izbjegličke vlade i kralja napose. Tome sada treba potčiniti sve lokalne interese."

Jednostavno, akcija je bila preuranjena, pratili su je i krupni vojnički propusti. Beskompromisno odlučno, osokoljeno sve izvesnijom potpunom savezničkom podrškom, rukovodstvo je postalo ležerno. Zavarani taktikom vođe suprotstavljene organizacije, a zatim novim neveštim manevrom, prizvali su tragediju srbijanskih proletera u dolini Lima i jugoistočnoj Bosni.

SUTRA: MASAKR ŠUMADINACA NA LIMU