Ministar je bio samo kad je morao

KADA su posle Brionskog plenuma i odlaska Aleksandra Rankovića s vlasti, partijske komisije počele da ispituju Krcunove saradnike i da posredno prozivaju mrtvog Krcuna ("De, de krcunovci, pričajte nam kako je Krcun zloupotrebljavao vlast"), to je navelo Krcunovu ženu Grozdanu Belić Zinu da zatraži prijem kod Tita. I on ju je primio 21. septembra 1966. i zabeleženo je da su razgovarali jedan sat. Nema zapisnika sa tog razgovora, samo se zna da je Tito obećao da se to više neće događati i da je smenjen predsednik komisije Voja Leković. U pojedinim napisima se pojavilo da je tom prilikom Tito rekao da su Krcuna ubili Ranković i Ćeća, što je on mogao da kaže kao čovek koji je izmišljao i organizovao razne afere.

Za pisanje teksta na krajputašu, na mestu gde je poginuo, bili su zaduženi Dobrica Ćosić, Branko Radičević i Slavko Vukosavljević. Konačna verzija morala je da prođe kroz ruke političara. Na kraju je uklesan tekst koji podseća na izjave Spartanaca iz Termopila. "Ovde u automobilskoj nesreći pogibe Slobodan Penezić Krcun, daleko on naumio ali ga smrt presrete 6. novembra 1964. godine, putniče, među čelnicima što revoluciju razbuktaše, pamti i njega visokog i vitkog a nesalomljivog, hrabrog i duševnog kakav beše komunist Slobodan drug i pravda ljudima u borbi i slobodi naroda."

SRPSKI narod je počeo masovno da žali za Krcunom ne samo na sahrani, nego je posle njegove smrti ispevao mnoge pesme koje su se pevale na raznim svečanostima, slavama, svadbama, a najviše po kafanama. Navešćemo neke od tih stihova koje je ispevao bezimeni narodni pesnik: "Kiša pada, jablani se viju, proleteri kreću za Srbiju, pred njima su Krcun i Lune, strašni momci rođeni iz bune." "Ide četa čela namrštena, među njima najboljega nema, nama nema Krcun Slobodana, Slobodane naše rosno cveće, Srbija te zaboraviti neće."

Na jednu od tih pesama muziku je komponovao Nikola Karaklajić koji je takođe bio Užičanin, ali ona nije izvođena jer je bila zabranjena. Pesme o Krcunu političari su tretirali kao znak narodnog protesta protiv Titovog režima.

Od svih koji su pisali o Krcunu, najpotpunije ga je opisao Dobrica Ćosić, koji ga je dobro poznavao. Iako je povodom Krcunove smrti napisao panegirik o velikom nespokojniku, ne pominje ga u svom dnevniku.

POVODOM 25-godišnjice Krcunove smrti, Dobrica je o Krcunu ispričao novinaru Goranu Lazoviću:

"On je paćenik. Puno je patio kao svi pošteni ljudi. Teško su mu padali sukobi sa dojučerašnjim drugovima i u tome je nazirao sve ono što će se dogoditi posle njegove smrti. Umeo je da bude i bio je zubat, drzak čak i bezobziran. Svakome je govorio šta misli pa i Brozu. Možda se to intenzivnije ispoljavalo pred njegovu pogibiju, ali ne zaboravite, Krcun je oduvek bio takav. On ne bi izdržao Brionski plenum, ne bi stao na Brozovu stranu, povukao bi se iz političkog života. Nekoliko uslova je da je postao legenda. On je bio čovek visoke ubeđenosti u ono što je činio, odlikovala ga je časnost na poslu koji je radio. Bio je strog, pravičan, spreman da oprosti. Nad svim tim je njegova prirodna bistrina, dar za procenu ljudi. Imao je moć da pronikne u čoveka i njegove namere, otuda njegov veliki autoritet, iako je bio mlad. Delovao je starijim jer je imao ogromno iskustvo u radu sa ljudima. Odlikovale su ga otvorenost, iskrenost, posebno običnost, delovao je kao drugi obični ljudi. Bio je običan čovek koji se nije plašio da pokaže svoje slabosti, zablude i neznanje. Voleli su ga i oni kojima je smetao. Krcun je retko kad govorio sa pozicija funkcije. Bio je ministar samo kad je to morao. Jednostavno čovek vrlo velikog raspona, od surovog do sentimentalnog odnosa, čak i do sažaljenja".

POSLEDNjE decenije prošlog veka rasplamsala se u štampi polemika da li je stvarno bila saobraćajna nesreća ili namešteno ubistvo. Zasluga za to pripada spomenutom novinaru Goranu Lazoviću koji je svoje istraživanje objavio u "Politici ekspres". Razgovarao je sa Krcunovim saradnicima i poznanicima a posebno sa Slavkom Ristićem, načelnikom bezbednosti saobraćaja SUP-a Beograd, koji je prvi potpisao saopštenje komisije koja je vršila uviđaj. Tvrdio je da je bila saobraćajna nesreća. Međutim, on je 26 godina kasnije, 17. avgusta 1990, izjavio da je Krcun ubijen. A da je izveštaj koji je potpisao montiran. "Zapisnik sam potpisao jer sam morao. Svestan sam bio da je to naređenje odozgo. Sve je bilo unapred sročeno, a slupana kola odvezla 12. uprava." A Milutin Šuković, savetnik Rankovićev je izjavio: "Ako je ko organizovao Penezićevo ubistvo a jeste, onda je Ivan Mišković Brka."

Tada je objavljen i naknadni izveštaj komisije Vojnotehničkog instituta koja je detaljno pregledala slupani "oldsmobil". Vozilo u kojem je poginuo Krcun je nabavljeno u Italiji ali bez dokumenata o tehničkom prijemu vozila. Komisija je utvrdila da nisu postojala nikakva dokumenta o održavanju vozila, niti šta je na njemu urađeno tokom korišćenja.

PRILIKOM pregleda ostataka kola konstatovano je: "Oštećena poluosovina zadnjih pogonskih točkova koja je nastala usled pokušaja nasilnog odvrtanja poluosovine pre udesa, navode na sumnju da diferencijal i pre udesa nije bio ispravan.

Nije postojao pismeni trag da je neko zahtevao, da je neko nešto radio sa poluosovinama, a one su oštećene (mogle su biti i u vreme udesa). Ako se tome doda da su osigurači kugličnih ležajeva poluosovine bili različite boje, da po spoljnom prstenu nisu nalegali pravilno u gnezda ležajeva, onda se postavlja pitanje da li je zadnji most bio nov ili remontovan.

Novo vozilo ne izlazi iz fabrike sa ovakvim oštećenjima. Gume na zadnjim točkovima, pogotovu desna, do te mere su bile pohabane da su na svakom vlažnom putu, a po vlažnom i blatnjavom asfaltu pogotovu, predstavljale opasnost za sigurnost u vožnji. Rukovodilac servisa nije znao da je vozilo otišlo na put i nije se znalo u kakvom je tehničkom stanju krenulo na put. Nije bilo jasno ko je odgovoran za ispravnost i održavanje vozila. Navodno nisu postojali takvi propisi.