Zaokret Svetozara Miletića

POSLE niza pokušaja u vremenskom rasponu od 170 leta da u Austrougarskoj učvrste svoj opstanak autonomijom koju je carska vlast u više navrata dodeljivala, pa poništavala, pred razočaranim Srbima ukazala se nova prilika na Blagoveštenskom narodnom crkvenom saboru 1861. u Sremskim Karlovcima.

Prethodno proglašena Srpska Vojvodovina (Majska skupština u Karlovcima 1848) nikada nije postala realnost. Usledilo je kompromisno carsko "rešenje" za Srbe ("šugava autonomija") - Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat (1849), a zatim i odluka cara Franje Josifa da posle pada Bahovog apsolutizma (1859), u znak dobre volje prema Mađarima, 1860. godine ukine i to kompromisno Vojvodstvo.

Srpsko strpljenje bilo je na izmaku. Beč u koji su polagali nade u prethodnih gotovo dva veka, još jednom ih je izigrao i prepustio na milost i nemilost mađarskim nasilničkim težnjama za grubom i potpunom asimilacijom. Tadašnje osećanje i raspoloženje Srba prvi je javno izneo Svetozar Miletić (Mošorin, 1826 - Vršac, 1901) u svom znamenitom "Tucindanskom članku", objavljenom uoči Božića (5. januar 1860) u listu "Srbski dnevnik".

U TEKSTU se nedvosmisleno razaznavala poruka da Srbi više nemaju šta da očekuju od Beča. Ta Miletićeva misao bila je jasno izražena i docnije na Blagoveštenskom saboru: Srbi su "račun" sa Bečom završili. Rešenje svog statusa i garanciju svog nacionalnog položaja moraju tražiti na drugoj strani: u sporazumu sa mađarskim liberalnim političkim snagama. Umesto u Beču, oslonac da potraže u Pešti.

"Vojvodstvo je umrlo, ali takvo kakvo je bilo, nikom nije trebalo. No, mnogo važnije je da je za Srbe umrlo nešto drugo" - poručio je tada 35-godišnji Miletić. I, mada ne navodeći decidno šta je to "nešto drugo" umrlo, jasno je bilo da misli na srpsku odanost Beču i austrijskom caru od koga su Srbi u proteklom dugom periodu očekivali potvrde dodeljenih im prava i privilegija.

Založio se Miletić u svom članku za ostvarenje Srpske Vojvodine, ali u mnogo manjim granicama (etnički primerenijim i svrsishodnijim) od Vojvodstva. Do Srpske Vojvodine, po njemu, ne treba ići "preko cara", već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima.

MILETIĆEV članak silno je odjeknuo ne samo među Srbima u Ugarskoj, nego u vascelom srpstvu. Zvonio je poput trube koja sokoli i pribira narod za novu borbu u ostvarenju svojih prava. Osim što je svojim tekstom označio prelomni momenat u političkom pravcu i držanju Srba u Ugarskoj, istovremeno je to bio i početak njegovog izrazitog liderstva u srpskom narodu u Ugarskoj.

"Tucindanskim člankom", kako navodi akademik Vasilije Đ. Krestić ("Srbi u Ugarskoj 1790-1918") sažeto je gorko, vekovima nagomilavano iskustvo Srba sa Austrijom, koja ih je u nuždi vešto pridobijala lažnim obećanjima da bi ginuli za nju, carski presto i vladarski dom, a potom ih, bez nagrade i milosti surovo odbacivala i žrtvovala tzv. višim interesima svoje carevine.

U trenutku velikog ogorčenja i ojađenosti, Srbima je postalo jasno da je s njihovim osloncem na Austriju zanavek svršeno, da moraju poći novim putem, te pružiti ruku Mađarima i zajedno s njima boriti se protiv apsolutizma bečkog dvora.

- Nastali zaokret u srpskoj politici ima veliki istorijski značaj. On predstavlja jedan od kamena međaša u srpskoj istoriji kojim su Srbi, raskidajući sa starom politikom, stupili u novo doba, u svakom pogledu različito od prethodnog - konstatovao je akademik Krestić.

U NOVONASTALIM okolnostima, posle ukidanja Vojvodstva Srbija i Miletićevog jasnog zaokreta, Srbi su tražili dozvolu od cara za održavanje narodnog sabora. Ignorišući i ove srpske zahteve, car je patrijarhu Josifu Rajačiću naredio da odabere 20 najuglednijih srpskih ličnosti i sa njima dođe u Beč kako bi izneli predloge o oživljavanju privilegija i načinima očuvanja svog jezika i identiteta.

Videvši, međutim, da su Srbi listom za održavanje sabora, Rajačić nije želeo na sebe da preuzme odgovornost i da sa nekolicinom ljudi, a u ime svih Srba, donosi tako važne odluke. Patrijarh je otpisao caru da je srpski narod uvređen ukidanjem Vojvodstva Srbija i stavljanjem Srba pod direktan uticaj ojačane Ugarske, te da je jedino sabor, na osnovu svog istorijskog i političkog prava, nadležan da formuliše srpske zahteve.

Carska reakcija na patrijarhov zahtev ostala je bez odgovora, sve do trenutka kada su se odnosi između Beča i Pešte pogoršali. Tada je došlo do popuštanja Beča prema Srbima. Kako bi ublažio srpsko nezadovoljstvo, car je 5. marta 1861. izdao dozvolu da se u Sremskim Karlovcima održi sabor i za carskog komesara imenovao je general-majora Josipa Filipovića.

PREMA carskoj naredbi, na saboru su mogli da učestvuju samo Srbi iz bivšeg, poništenog Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, a ne i njihovi sunarodnici iz Vojne granice, Slavonije, Ugarske i Hrvatske. Sabor je, po carskom nalogu, imao da bude raspravno-političkog, a ne crkveno-školskog karaktera sa jasnim ciljem da donese odluku o pitanju Vojvodstva i daljeg nacionalnog razvoja srpskog pitanja.

Već samo sazivanje raspravno-političkog sabora značilo je neku vrstu javnog priznavanja Srba kao naroda. To je oraspoložilo srpski živalj u Ugarskoj, ulilo novu nadu. Tim pre, jer se u Beču i Pešti do tada izbegavalo priznavanje srpske nacije.

Nasuprot dobrom srpskom raspoloženju, Mađare je vest o predstojećem saboru Srba veoma zabrinula. Strepeli su da je Beč, po ustaljenom maniru, Srbima dozvolio okupljanje kako bi, istovremeno, suzbio pojačane mađarske nacionalne zahteve.

Slične sumnje imao je i Miletić, koga je ipak tešila činjenica da je i ugarska dvorska kancelarija odobrila održavanje sabora. Nadao se da će, sledstveno tome, Mađari prihvatiti u svom parlamentu zahteve koje Srbi budu izglasali na Blagoveštenskom saboru u Sremskim Karlovcima, poslednjem od tri politička sabora srpskog naroda u Austrougarskoj.