Osluškivanje nevesinjske puške

U SVESTI Srba u Ugarskoj misao o ujedinjenju uvek je bila živa ali sticajem okolnosti, u odlučnom času, kada je pukla Nevesinjska puška 1875. godine, nisu mogli da pomognu ustancima onoliko koliko su želeli.

Vojna krajina (Vojna granica), koja je obuhvatala južnu pograničnu oblast Habzburške monarhije i predstavljala čvrst "bedem" protiv upada Osmanlija, razvojačena je carskom odlukom 1873. godine. Tako su Srbi ostali bez svog najjačeg uporišta, bez nekoliko desetina hiljada sposobnih i naoružanih vojnika. Za njih je puška u Nevesinju kasno opalila.

Misao o srpskom ujedinjenju ni tada nije zgasnula, ali je, kako su zabeležili savremenici, "pod pritiskom nesrećnih okolnosti veoma potamnela". Srpski narod u Ugarskoj zahvatila je seta, te su one koji su nekada prednjačili u borbenosti i nacionalnom oduševljenju, drugi morali da "bude" i sokole.

U tom "buđenju" značajnu ulogu imala je srpska štampa - "Zastava", "Graničar", "Pančevac", pa i "Glas naroda". Mada su ovi listovi bili pod budnom pažnjom Pešte i Zagreba, odlučno su zastupali radikalni pravac nacionalne srpske politike. Podržavali su hercegovačke ustanike i zalagali se za konačan oslobodilački rat protiv Turaka.

OSLOBOĐENjE Bosne i Hercegovine, Srbi u Ugarskoj su uvek shvatali kao deo srpske nacionalne politike, te su se zalagali za njeno ujedinjenje sa Srbijom. Mada nisu bili u situaciji da presudno pomognu hercegovačkim ustanicima, Srbi u Ugarskoj pažljivo su posmatrali razvoj ustanka i to sa sumnjom da je u pozadini tog događaja Beč. Sumnju su potvrđivali napisi u hrvatskoj štampi s kojom je "zaratila" Srpska narodna slobodoumna stranka putem svojih listova.

Pogledi na budućnost BiH suštinski su se razlikovala na srpskoj i hrvatskoj strani. Dok je po viđenju pripadnika hrvatske Narodne stranke bilo najvažnije da se BiH oslobodi Turaka, ako treba i uz pomoć Austrougarske, a zatim priključi monarhiji, takav način rešavanja Istočnog pitanja naišao je na burnu osudu naših sunarodnika u Ugarskoj.

SRBI su, istina, hrvatskoj Narodnoj stranci i banu Ivanu Mažuraniću odali priznanje za pruženu pomoć stradalom narodu u BiH, ali vođe Srpske narodne slobodoumne stranke smatrale su da "raja" treba najpre da se oslobodi, postane "svoj gospodar" a zatim odluči s kim će i kako će. "Miletićevci" su, naime, duboko verovali da je većina življa Bosne i Hercegovine spremna za ujedinjenje sa dvema srpskim kneževinama Srbijom i Crnom Gorom.

Istovremeno, slutili su naši sunarodnici preko Save i Dunava nameru Beča da od Hrvatske načini "južni Pijemont" pomoću kojeg bi suzbio uticaj Srbije među Južnim Slovenima a BiH pripojio svojoj državi. Videvši da je ustanak u Hercegovini poprimio šire razmere, Srbi iz Ugarske, vođeni svojim shvatanjima o rešavanju Istočnog pitanja, počeli su da pritiskaju Srbiju i Crnu Goru da Turskoj objave rat i na taj način odluče o sudbini Bosne i Hercegovine.

PRITISAK na maticu bio je sve veći što su knez Milan i srpska vlada u Beogradu pokazivali manje zainteresovanosti za konkretne korake u vezi sa ustanicima. Uporedo, srpski listovi u Ugarskoj bili su još oštriji u kritikama upućenim knezu, smatrajući da je kucnuo čas u kojem Srpstvo na Balkanu treba da se ujedini u jednu državu.

Razočarani što knez Milan ništa u tom pravcu ne preduzima i što umesto na Drinu putuje u Beč, mada "dobro zna da se Srbija otuda samo upropastiti može", najžešću poruku knezu uputio je Jovan Pavlović, urednik lista "Graničar":

"Na tvoju bračnu postelju prska krv srpske raje! Hoćeš li moći leći u nju? Kneže! Tvoj svatovac isprekidan je i zaglušen vriskom i lelekom sirotinje bosansko-hercegovačke!"

VIDEĆI da tekstovi poput Pavlovićevog mogu da utiču na srpski narod i da štete ne samo knezu Milanu, nego i mađarskoj politici, vlast u Ugarskoj upozorila je ministra unutrašnjih poslova Kalmana Tisu da stane na put listovima "Graničar" i "Zastava". Cilj je bio da se zaustave napadi na kneza, kao i nastojanja da se Srbija podstakne na rat protiv Turaka.

Srbi u Ugarskoj, međutim, duboko su verovali da Srbija, kada bi blagovremeno objavila rat turskim osvajačima, bila bi "gospodar od Bosne barem onoliko koliko je Crna Gora od Hercegovine". Kako je Srbija, za razliku od Crne Gore, oklevala, naši prekodunavski i prekosavski sunarodnici strepeli su da će Bosna "biti svačija pre nego srpska".

Zato su planirali da ukoliko Srbija i Crna Gora objave rat Turcima, pokrenu sunarodnike iz Srema, Bačke i Banata da doprinesu srpskoj pobedi. Lider Srba Svetozar Miletić pisao je da ako izbije rat, "ovostranim Srbljima neće ni Dunav ni Sava smetati da čine one dužnosti koje im zakoni ne preče a koje im priroda, krv i čovečnost nalažu".

U REDOVIMA Srpske narodne slobodoumne stranke, po izbijanju hercegovačkog ustanka, naime, vladalo je mišljenje da je ceo narod srpski pozvan da "srcem i dušom, mišicom i kesom pomogne Hercegovcima da ne klonu u svetom boju". Za početak, Miletićeva stranka povela je akciju prikupljanja pomoći za braću koja krvare - sakupljani su odeća, sanitetski materijal i novac.

Novosađane koji su pokušali da osnuju odbor za sakupljanje priloga, osujetio je u toj nameri mađarski ministar unutrašnjih poslova. Tim činom želelo se poručiti da se Austrougarska u vezi sa ustankom drži neutralno. No, Srbi su zahtevali da im se barem dozvoli sakupljanje pomoći za izbeglice, te su pomoć slali odboru u Zemunu.

UPOREDO, vođena je i tajna akcija za odlazak dobrovoljaca u Hercegovinu. Austrougarski konzul u srpskoj prestonici Nikola Vrede u jesen 1875. javljao je da su u Beograd u velikom broju stizali dobrovoljci iz Ugarske. Bio je to ozbiljan znak za austrougarsku vlast da preseče puteve srpskim dobrovoljcima, pa su u Hercegovinu od tada mogli da stignu samo ilegalnim putevima.

Uprkos tome, iz Ugarske, prvenstveno iz bivše Granice, oko 3.000 boraca pridružilo se Hercegovcima. Bilo je među njima komandanata četa i bataljona, oficira i podoficira, običnih vojnika. Oni najistaknutiji odlikovani su Srebrnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom i Zlatnom medaljom.

ANALIZIRAJUĆI razloge zbog kojih su Srbi u Ugarskoj toliko insistirali na ulasku Srbije u rat sa Turcima upravo u vreme ustanka u Hercegovini, što bi trebalo da se završi srpskim ujedinjenjem, akademik Vasilije Đ. Krestić navodi ("Srbi u Ugarskoj), da su posle ukidanja Vojne granice oni bili svesni da im se u Austrougarskoj sve više steže omča oko vrata i da je njihova propast neizbežna.

Ispostavilo se, međutim, da vođstvo Srpske narodne slobodoumne stranke u vreme istočne krize (1875-1878), svoju borbenost, nacionalno oduševljenje i spremnost na sopstvene žrtve nije uspelo da prenese na šire slojeve svojih sunarodnika.

SUTRA: Sve dublji jaz u srpskim redovima