Srpsko jedinstvo iz tri dela

NI posle tragedije na Tucindan 1890, kada je prvak Radikalne stranke Jaša Tomić u očajanju, posle ljage bačene na njegovu suprugu Milicu Tomić u listu "Branik", ubio lidera liberala Mišu Dimitrijevića, politička scena Srba u Ugarskoj nije se smirila.

Netrpeljivost između dveju stranaka postala je još žešća, nastavila je da se prelama preko njihovih listova "Zastave" i "Branika" i trajala je sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

Mišu Dimitrijevića, novosadskog novinara i političara, na čelu Liberalne stranke nasledio je Mihailo Polit-Desančić, novinar, književnik i daroviti besednik iz Novog Sada. Polit je ujedno stao i na čelo "Branika" koji je uređivao do 1914. godine.

Mada je Tomić bio najpre osuđen na doživotnu robiju, a potom pomilovan zahvaljujući peticiji 3.000 Novosađanki, jer je sud uvažio njihovo obrazloženje da je Tomić, ubio Dimitrijevića kako bi odbranio čast svoje supruge, on je u zloglasnoj kaznionici u Vacu proveo šest godina.

To dugogodišnje odsustvo najuticajnije ličnosti Radikalne stranke ubrzo posle njenog osnivanja i ujedno prvog pera "Zastave," zakočili su stranku već u njenom razvoju. Neprestana podsećanja na "Tucindansku tragediju", kako su je zvali liberali, odnosno "Tucindanski događaj" po viđenju radikala, nisu bili preporuka za rast broja pristalica u redovima Jašine stranke.

UPRKOS pomilovanju, Tomićev politički angažman bio je u velikoj meri ograničen. Nije mogao da bude ni predsednik ni sekretar svoje stranke, već samo urednik "Zastave". Nije mu bilo dostupno ni mesto poslanika u Srpskom narodnom crkvenom saboru, kao ni vođenje poslaničkog kluba ni u periodu od 1902.do 1910, kada mu je stranka bila najsnažnija. Rad Sabora i svoje stranke mogao je da prati samo sa galerije, i to u svojstvu novinara.

Tragični događaj na Tucindan (4. januar 1890) imao je ozbiljne političke posledice po ceo srpski narod u Ugarskoj. Šest godina ranije, podsetimo, Miletićeva Srpska narodna slobodoumna stranka rascepila se na tri struje - levu progresivnu (Tomić i Laza Nančić), konzervativne notabilitete (Nika Maksimović i Svetislav Kasapinović) i na liberalnu opciju (Desančić i Dimitrijević).

Njihovi pogledi na Bečkerečki program koji je usvojen 1869. i koji je predstavljao politički manifest tada osnovane Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, u mnogome su se razlikovali. Ipak, Bečkerečki program, sa manjim izmenama bio je na snazi do 1904. godine.

NA ZBORU Srpske narodne radikalne stranke u Okučanima 1903. godine usvojen je stranački program koji se odnosio na Srbe u Hrvatskoj i Slavoniji, a godinu dana kasnije, u Novom Sadu, i program za Srbe u Ugarskoj. Taj program bio je na snazi do marta 1919, kada se Srpska narodna radikalna stranka iz Ugarske i Hrvatske ujedinila sa Radikalnom strankom u Srbiji.

Razlike među Srbima svrstanim u tri političke opcije ispoljile su se i na polju srpske crkveno-narodne i crkveno- školske autonomije, koja se temeljila na carskim privilegijama. To je, ujedno, bila jedina organizovana ustanova koja je obuhvatala sve Srbe u monarhiji i obezbeđivala im određenu zaštitu nacionalnih i verskih prava.

Ekonomsku osnovu crkvene autonomije, prema podacima istoričara Vasilija Đ. Krestića, činila su mitropolijska imanja, fondovi i zadužbine. Početkom 20. veka njihova ukupna vrednost iznosila je 40.485.736 kruna.

POSLE "četrdesetosmaške" revolucije, tamošnje srpsko građanstvo predvođeno Miletićem, započelo je borbu s crkvenom jerarhijom s ciljem da umanji njen crkveni, a ojača svetovni karakter, ali i sticanje što većeg uticaja u upravljanju crkvenom imovinom.

Takvu borbu posle raspada Miletićeve stranke još zaoštrenije nastavili su pripadnici Srpske narodne radikalne stranke. Pomoć u očuvanju crkvene autonomije jerarhija je našla u mađarskoj vladi, a radikali su 1897. odlučili da se u toj neravnopravnoj borbi povežu sa liberalima.

NACRT za pregovore ove dve stranke prvi su izradili liberali i ponudili ga radikalima, koji njime nisu bili zadovoljni. Zato su opunomoćili svoje članove Mišu Mihailovića i dr Emila Gavrila da izrade program, proslede ga viđenijim članovima Radikalne stranke na dopune i potom - pošalju liberalima. Kada je liberalima stigao nacrt radikala, pregovori o saradnji bili su prekinuti.

Sa željom da se predstave srpskom narodu u Ugarskoj kao pravi, jedini i dosledni sledbenici Srpske narodne slobodoumne stranke, liberali su 1902. objavili svoj program o autonomiji. Program je usledio pošto je car Franja Josif takozvanom Previšnjom odlukom 5. marta 1902. dao dozvolu za održavanje Srpskog narodno-crkvenog sabora.

KAKO su radikali sa autonomnim programom izašli u javnost još 1897. godine, a Samostalna stranka na samom početku 1902. godine, liberali su bili svesni da nije dobro da u predstojeću izbornu trku uđu bez programa o autonomiji, pa su ga na stranačkom odboru u Novom Sadu usvojili 22. aprila. Od tog programa nisu odustajali sve do 1912. godine, kada je ugarska vlast suspendovala srpsku narodno-crkvenu autonomiju.

Suprotno radikalima i "samostalcima", koji su pored programa o autonomiji imali i političke programe, liberali nikada nisu objavili takav program svoje stranke. Ali, nastavili su da baštine ime Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, bečkerečkog programa se nisu odrekli, ali ga se nisu ni dosledno pridržavali.

ISIDORA I VELjKO U ČETVRTOJ "STRUJI"

DOK su predstavnici triju srpskih stranaka u Ugarskoj potrošili godine u međusobnim trvenjima, krajem 19. i početkom 20. veka, u južnoj Ugarskoj stasala je nova generacija srpskih intelektualaca. Njihovi pogledi na nacionalni razvoj srpskog naroda znatno su se razlikovali od shvatanja tada vodećih srpskih političara. U želji da "zaustave dekadenciju Srba", krajem 1906. godine u Velikoj Kikindi okupila se grupa ambicioznih intelektualaca. Predvodila su ih braća Jakšić - Milutin i Vasa. Prvi je bio profesor bogoslovije, a drugi ugledan kikindski advokat. Uz njih su stali i dr Arsen Vidak (lekar), dr Sava Putnik (advokat), Slavko Laković (učitelj), ali i Tihomir Ostojić, Vasa Stajić, Veljko Petrović i Isidora Sekulić.