Novi talas demokrata iz Kikinde

KRAJEM 19. i početkom 20. veka, u južnoj Ugarskoj stasala je nova generacija srpskih intelektualaca. Njihovi pogledi na nacionalni razvoj srpskog naroda znatno su se razlikovali od shvatanja tada vodećih srpskih političara. U želji da "zaustavi dekadenciju Srba", krajem 1906. godine u Velikoj Kikindi okupila se grupa ambicioznih intelektualaca. Predvodili su je braća Jakšić - Milutin i Vasa. Prvi je bio profesor bogoslovije, a drugi ugledni kikindski advokat. Uz njih su stali i dr Arsen Vidak (lekar), dr Sava Putnik (advokat), Slavko Laković (učitelj), Tihomir Ostojić, Vasa Stajić, Veljko Petrović i Isidora Sekulić.

Pošto su se uverili da će u redovima sveštenstva i učitelja, ali i drugim slojevima srpskog naroda u Ugarskoj, steći pristalice, Kikinđani su se povezali sa Srpskom samostalnom strankom i njenim čelnikom Svetozarom Pribićevićem, koji ih je ohrabrio da osnuju svoju stranku.

S PUNO optimizma, 1907. godine pokrenuli su list "Srpski glas", označivši ga kao "list nezavisnih Srba, potpuno nezavisnih prema svakome, pa i prema našim političkim strankama".

U listu je Milutin Jakšić dotadašnju politiku Srba - od perioda dvojnog ustrojstva Austrougarske koja je, prema nagodbi iz 1867, bila "složena" u dve države - ocenio kao potpuno neuspešnu i nerealnu, a Jašu Tomića nazvao je najvećim političkim cinikom i špekulantom na čitavom slovenskom jugu.

Jakšić je, takođe, naveo da pokretači "Srpskog glasa", kao ispravni i nekompromitovani ljudi, smatraju svojom rodoljubivom dužnošću da o svemu, po savesti i uverenju, govore otvoreno. Iz takvog uverenja proizašla je i njihova generalna ocena da kompletna dotadašnja politika Srba u Ugarskoj nije bila po meri nacionalnih interesa, a ni prilika u kojima su se sada nalazili otadžbina i srpski narod.

POŠTO su osudili sve vidove šovinizma i nasilnog odnarođivanja, Kikinđani su pred sebe postavili cilj da rade na očuvanju srpskog nacionalnog bića. To je podrazumevalo borbu za primenu osnovnih državnih zakona koji su Srbima garantovali slobodu crkve i školstva, zatim, slobodno razvijanje narodne književnosti i ostalih vidova umetnosti i kulture.

Smatrali su da će lakše ostvariti svoje ciljeve ako stanu na stranu Mađara u borbi koju su oni vodili protiv Austrije, s ciljem da Ugarskoj obezbede političku samostalnost i ekonomsku nezavisnost. Takvo uverenje proizašlo je iz uverenja da Srbi u potpuno slobodnoj Ugarskoj mogu da, kao njeni državljani, osiguraju svoju slobodu.

Mislili su pritom i na Srbiju, verujući da su Srbi i Mađari upućeni jedni na druge zbog zajedničke opasnosti od pangermanizma. U to ime najavili su da će težiti ka tome da s mađarskim narodom stvore pošten i trajan sporazum, te da će, kao demokratski opredeljeni ljudi, od Ugarske tražiti da zaštiti "radni narod", pravedno razreže porez i da sirotinji omogući "minimum užitka" koji ne bi podlegao poreskim obavezama.

IZ POLITIČKOG programa Kikinđana potpuno su izostavljene privilegije koje je car Leopold Prvi dodelio Srbima 1690. godine na ime njihovih ratnih zasluga. Na temelju tih privilegija Srbi su tražili autonomiju na nekoliko sabora, počevši od Temišvara, preko Majske skupštine u Sremskim Karlovicima, Blagoveštenskog sabora... Kikinđani su smatrali da uslova za primenu tih privilegija nema i da Srbi nemaju snage da se za njih izbore, i da ne mogu da očekuju pomoć niotkuda.

Osnivanje stranke nije usledilo odmah posle pokretanja "Srpskog glasa". Tek u julu 1908. u Novom Bečeju usvojen je Nacrt programa Srpske demokratske stranke. Ispostavilo se da to nije bio povoljan trenutak, jer su usledili događaji u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine, kada su Srbi bili pod posebno jakim pritiskom vlasti.

Zato je "Srpski glas" pisao da srpske demokrate u Ugarskoj "zbog nepovoljnih okolnosti" nisu u mogućnosti da se i formalno organizuju kao stranka.Ispostavilo se ubrzo da "nepovoljne okolnosti" vladaju u redovima samih demokrata.

NjIHOVO rukovodstvo je zbog novonastale situacije postalo malodušno, splasnuo je početni optimizam. Ideološki predvodnik Milutin Jakšić digao je ruke od započetog posla, a muzikolog i književnik Tihomir Ostojić, koji će 1911. godine biti izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da Maticu obnovi i uključi je u pokret nacionalnog preporoda, javno je govorio da ništa ne vredi ni započinjati jer je malo pravih demokrata.

Zanimljivo je da je somborski književnik i akademik Veljko Petrović, koji je u početku podržavao novu političku struju, posle saradnje sa Pribićevićevim listom "Srbobran" prešao 1908. u Sremsku Mitrovicu i preuzeo uređivanje "Slobode", a godinu docnije uređivao je sarajevsku "Srpsku riječ". Potom se 1911. preselio u Beograd i odatle, kao ratni dopisnik, izveštavao za "Branik".

KAKO su u međuvremenu, izuzev Vase Jakšića, i drugi iz redova demokrata dizali ruke od započetog političkog posla, "Srpski glas" je zaključio: "Naše društvo u Ugarskoj, kraj sveg našeg hvaljenog aktivističkog demokratizma, nije ni blizu zagrejano za pravi i čisti demokratizam. Stoga, sasvim je razumljivo što pod takvim prilikama do nameravanog osnivanja Srpske demokratske stranke nije moglo doći."

Mada su svoje napade usmeravali prvenstveno na Jašu, Kikinđani nisu štedeli ni liberale Mihaila Polita Desančića, ocenjujući njihovu politiku kao nazadnu i zastarelu. Ipak, u raspravama sa njegovim listom "Branik" nisu bili preoštri. Prema Politu su gajili respekt kao prema učitelju i nisu zaboravljali da su prve tekstove objavili upravo u njegovom listu.

TRI godine posle osnivanja, "Srpski glas" postao je "list srpskih demokrata". Izlazio je sve do iznenadne smrti Vase Jakšića 22. aprila 1913. godine.

Demokrate nisu u tom trenutku imale u svojim redovima nikoga ko bi mogao da na čelu lista nasledi Jakšića. Nisu urodili plodom ni nastojanja Tihomira Ostojića da list očuvaju i produže mu život.

Okolnosti ponovo nisu išle naruku demokratama, pa ni njihovom listu. Naime, posle balkanskih ratova, sve oči Srba u Ugarskoj bile su uprte u Srbiju, očekujući od nje da ih oslobodi. U novonastaloj situaciji program demokrata ne samo da više nije imao onu početnu privlačnost, nego je bio i u suprotnosti sa osnovnim nacionalnim težnjama. To su shvatile i vodeće demokrate, te su odustali od daljeg vođenja politike na osnovu prevaziđenog programa.

DISIDENTI PROTIV JAŠE

AKO kikindskim demokratama nije pošlo za rukom da osnuju stranku, jeste radikalskim disidentima, nezadovoljnim politikom koju je sprovodio Jaša Tomić. Oni su 1910. godine napustili Radikalnu stranku, te su u Novom Sadu pokrenuli list "Srpstvo", a potom i Srpsku narodnu stranku.

Bilo je to upravo u vreme kada je Ištvan Tisa osnovao mađarsku Nacionalnu stranku rada, što je navelo odlazeće radikale, predvođene dr Milanom Svinjarevim, da počnu da razmišljaju o tome da im se pridruže. Uz Svinjareva i urednika "Srpstva" Đorđa Popovića, bili su još i dr Đorđe Tapavica, sveštenik Toša Milić, Marko Vilić...

Kao osnovni motiv za saradnju sa mađarskom strankom bio je zajednički neprijateljski odnos prema radikalima. Sledbenici Svinjareva gajili su nadu da će Tisina stranka, koja je bila oslonac mađarskog ministra Kuena Hadervarija, ispuniti ranije dato obećanje o sprovođenju radikalnijih izbornih reformi. Svojom politikom Svinjarev i družina nisu ostavili upečatljiv trag.

Sutra: Vera u Srbiju i balkanski ratovi