Snažan odjek balkanskih ratova

NA prelasku iz 19. u 20. vek, Srbi u Ugarskoj nisu mogli da budu zadovoljni rezultatima svoje duge borbe za nacionalni prosperitet u velikoj carevini.

Doživeli su niz poraza, a najteži je bila Austrougarska nagodba iz 1867. o preuređenju monarhije, kada je svaka polovina države imala svog premijera i skupštinu. Takav dualni sistem nepovoljno se odrazio na manjinske narode, a Srbi su naročito bili pogođeni ukidanjem i razvojačenjem Vojne krajine, jer su potom bili suočeni sa snažnom mađarizacijom.

Mađarska vlada, kao pobednica u toj neravnopravnoj borbi, nije štedela "poražene", nego ih je sve više pritiskala i time slabila već istrošenu i zavađenu srpsku političku snagu. U takvoj situaciji, umesto da usmere kolektivnu pažnju na najvitalnije potrebe svog naroda, politički lideri Srba u Ugarskoj, to malo preostale snage trošili su na međusobne stranačke sukobe.

Dalekosežne posledice imao je i nacionalni poraz na Berlinskom kongresu (1878) kada je Srbija, istina, priznata kao nezavisna država i omogućeno joj je teritorijalno proširenje u pravcu Kosovske Mitrovice, ali su joj osporena vojnička osvajanja u pravcu istoka i jugoistoka, te je dobila samo Niš, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo.

SRPSKA vlada na čelu sa knezom Milanom okrenula je tada leđa Rusiji i uplovila u vode austrougarske politike protiv koje su se tamošnji Srbi borili decenijama, pa i vekovima. Sve to zajedno porušilo je nacionalne ideale i prigušilo do tada veoma izraženi nacionalni zanos na čijim krilima su Srbi vodili dugu borbu za autonomiju i svoja nacionalna prava.

U to vreme kod Srba u Ugarskoj prvi put su se pojavili i pesimistički zaključci da izlaza nema, da se treba miriti sa sudbinom i prilagoditi životu u Austrougarskoj. Optimizam se ponovo javio 1903. godine kada je posle Majskog prevrata na čelo Srbije došla dinastija Karađorđević. Ponovo narasle srpske nade kratko su trajale - usledila je aneksija Bosne i Hercegovine kada je Austrougarska opet pokazala svoju snagu.

KADA se sve to ima na umu, može se razumeti što je posle Aneksione krize, a uoči balkanskih ratova, među Srbima u Ugarskoj bilo, istina ne u velikom broju, i onih koji su izgubili veru u Srbiju kao u oslonac za oslobođenje i konačno ujedinjenje.

Među pokolebanima bio je Milan L. Popović, urednik novosadskog lista "Srpstvo". Popović se založio za kompromis i izbegavanje zaoštravanja politike protiv vlade u Budimpešti, slepo verujući da, bez obzira na antisrpsku politiku Mađara, jedino rešenje predstavlja savez Srbije i Austrougarske.

Obrazlagao je to "argumentima" da je u Srbiji politička borba "sramna", a narod "neprosvećen i nepoverljiv". Njegov savremenik oštrog pera Jovan Skerlić zabeležio je da je Popović o Srbiji pisao "gore no kakav bečki ili peštanski novinar".

POPOVIĆ je, međutim imao neznatan broj istomišljenika. Preovladavali su patriotski opredeljeni Srbi koji su želeli Srbiju jaku i sposobnu i verovali su da samo ona može da im pomogne u oslobađanju. Sa nadolazećim vestima o pobedama Srbije i saveznika u dva balkanska rata (1912. i 1913) optimizam među Srbima u Ugarskoj ponovo je rastao čak toliko da je i Popović potpuno "zaokrenuo" uređivačku politiku lista "Srpstvo".

List je pružao nedvosmislenu podršku srpskoj braći na frontu, a vlasnik "Srpstva" dr Milan Svinjarev, koji je praktično do tada podržavao uređivačku politiku Popovića, u vreme balkanskih ratova prešao je u Srbiju i učestvovao u njima kao lekar - dobrovoljac. Za ratne zasluge bio je odlikovan Ordenom Svetog Save.

KOLIKO su snažan odjek balkanski ratovi imali među Srbima u Ugarskoj, svedoče stradanja patrijarha Lukijana Bogdanovića i sekretara Matice srpske Tihomira Ostojića. Sekretar Matice srpske Ostojić (1865-1921) u kalendaru te institucije za 1914. godinu objavio je slike koje su svedočile o velikim pobedama srpske vojske u balkanskim ratovima.

Sve do ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevu i početka Velikog rata, mađarskim vlastima kalendar nije smetao. Ali kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, Ostojić je završio na sudu "zbog širenja ratne propagande."

Septembra 1914. interniran je u logor u Baju, a zatim u Sekešfehervar gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. Vratio se u Novi Sad 1917. godine i zalečio na Fruškoj gori. Uključio se potom u političke pripreme za oslobođenje vojvođanskih oblasti. Tokom ratnih meseci vratio se na mesto sekretara Matice srpske.

JOŠ je tragičnija životna priča Lukijana Bogdanovića, poslednjeg karlovačkog patrijarha. Na presto Patrijaršije došao je zahvaljujući poverenju koje je u njega imala mađarska vlast. On to poverenje nije izigrao sve do balkanskih ratova, kada više nije mogao da ostane uzdržan i angažovao se više nego što su mađarske vlasti mogle da istrpe.

Kada je 1912. godine vlada Ištvana Tise ukinula srpsku crkvenu autonomiju, srpska štampa je za to okrivila patrijarha Lukijana. Iste godine na njega se sručilo nezadovoljstvo mađarske vlade zbog hirotonisanja Georgija Zubkovića za episkopa budimskog.

POSLE ovih događaja patrijarh je 1. septembra 1913. nestao pod nerazjašnjenim okolnostima u austrijskom gradu Bad Gaštajnu. Njegovo nago i obezglavljeno telo uočeno je u reci Ahe, a odsečena glava nikada nije pronađena. Srpska štampa u Austrougarskoj za stradanje patrijarha sumnjičila je mađarskog premijera Tisu.

Ova strašna sudbina ostala je zaboravljena 101 godinu, sve do 2014. godine, kada je po zamisli mladog istoričara Stefana Dimitrija Dimića, snimljen dokumentarno-igrani film "Poslednji dani patrijarha Lukijana Bogdanovića" u režiji Dragoljuba Bate Vojvodića. Scenario su pisali Zdravko Atlagić i dr Žarko Dimić uz oslonac na stručne i dramaturške konsultacije istoričara Srđana Ercegana i književnika Milovana Vitezovića.

Dokumentaciju o Lukijanovom stradanju, ekipa filma upotpunila je fotografijom koja je čitav vek čamila u prašnjavoj policijskoj dokumentaciji u Sremskim Karlovcima. Reč je o slici konopca koji je poslat Lukijanu sa porukom na mađarskom jeziku da se tim konopcem - obesi.