Seljaci ostali bez ideala

MEĐU Srbima u Ugarskoj socijalističke ideje prvi put su osvanule 1870. godine u listu "Narodni prijatelj" koji je Sima Popović počeo da izdaje u Zemunu. U jednom od prvih brojeva, Popovićev prijatelj Svetozar Marković (Zaječar, 1846 - Trst, 1875), socijalista, filozof i prvi pobornik realističkog pravca u književnosti kod nas, veoma oštrim rečima osudio je režim Napoleona Trećeg i kancelara Bizmarka ocenjujući da je njihova politika podjednako kobna i za francuski i za nemački narod.

Najznačajnije Markovićevo delo je "Srbija na istoku". Pod uticajem Černiševskog i Dobroljubova, svoju političku aktivnost on je usmerio na pripremu masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. Nije štedeo ni namesničku vladu u Srbiji nazvavši je "režimom nasilja" uz nadu da će je "zavedeni srpski narod prozreti i svrgnuti s vlasti".

Pretpostavljalo se da iza tih poziva na prevrat stoji upravo Svetozar Marković. List je nastavio da objavljuje tekstove slične sadržine još nekoliko meseci sve dok se, zbog malog broja pretplatnika, sam nije ugasio. To nije zaustavilo srpske socijaliste - Marković, Pelagić, Đoka Mijatović i drugi, uživali su gostoprimstvo "Zastave" i "Pančevca", a povremeno su se oglašavali i u "Glasu zanatlija", čiji je izdavač bio Odbor zadruge Srba zanatlija iz Novog Sada.

U VREME kada je građanski pokret Srba u Ugarskoj, na čelu sa Svetozarom Miletićem, bio na samom vrhuncu i kada je izgledalo da su bezmalo svi naši sunarodnici severno od Save i Dunava u članstvu Srpske narodne slobodoumne stranke, a da njihov „Bečkerečki program“ sadrži sve njihove nacionalne potrebe i zahteve, 1872. godine u Novom Sadu pojavio se list "Jednakost" urednika Đoke Mijatovića. U listu su izneti socijalni i ekonomski zahtevi kojih nije bilo u „Bečkerečkom programu“.

U neprekidnom toku socijalističke misli koja je negovana u srpskoj štampi sedamdesetih godina 19. veka, nikli su i drugi listovi - "Mlada Srbadija", "Bratstvo", "List za narod"... Značajan uticaj stekao je časopis za nauku, književnost i društveni život "Straža". Pokrenuta je septembra 1878. godine na inicijativu Pere Todorovića, jednog od najistaknutijih srpskih novinara, pisca i jednog od osnivača Narodne radikalne stranke.

TODOROVIĆ je bio blizak vođi srpskih socijalista Svetozaru Markoviću, uređivao je niz listova i časopisa, pa i socijalistički list "Rad". Pokrenuo je i listove "Samouprava" i "Radikal", a od 1889. do 1903. izdavao je "Male novine", prvi informativno-senzacionalistički list u Srbiji.

"Stražu" je pokrenuo sa Lazarom Pačuom, lekarom i budućim ministrom finansija. Ovaj list je najviše čitalaca stekao među Srbima u Ugarskoj i Srbiji, ali i u Hrvatskoj i Dalmaciji, a ilegalnim putevima stizala je i u BiH. Socijalističkim učenjem "Straža" je, kako su pisali savremenici, pridobila naročito varošku i seosku inteligenciju. Ugarskim vlastima to se nije dopalo, pa je list nasilno ugašen. Tako je nestao poslednji značajan časopis Srba u Ugarskoj. Čekalo se 15 godina do pojave novih socijalističkih listova koji su, s kraćim prekidima, izlazili do 1914. godine.

Izuzetno teška ekonomska zbilja u južnoj Ugarskoj krajem 19. veka pogodila je ionako već osiromašene zemljoradnike i podstakla ih da se u velikom broju priključuju socijalističkom pokretu. U selima Srema, Bačke i Banata, neorganizovani i sami sebi prepušteni, seljaci su ostali bez ideala i nisu više priznavali nikakve autoritete. Sanjali su "o nekoj paorskoj vladi" i očekivali deobu opštinskih imanja.

SNAGU agrarnog proleterijata, neorganizovanog i neobrazovanog, uočili su članovi Socijaldemokratske partije Ugarske, osnovane 1890. godine u nameri da seljaštvo sindikalno organizuju. Da bi privukli njihovu pažnju, te ih povezali u ideološkom i političkom pogledu, socijalisti su se 1896. godine zalagali za pokretanje časopisa namenjenog seljacima. Odustali su u strahu od protivljenja vlasti u Ugarskoj, tim pre što se ni rukovodstvo socijalista nije saglasilo sa tom idejom.

To je, međutim, bio jedan od povoda za rascep u stranci, te je Ištvan Varkonji koji se zalagao za sindikalno organizovanje radnika i pokretanje lista, osnovao Nezavisnu socijalističku partiju namenjenu agrarnom proleterijatu i osiromašenom seljaštvu. Sa ovakvim zahtevima Varonjijeva stranka u veoma kratkom vremenu pridobijala je sve veći broj pristalica i među Srbima, naročito u Bačkoj i Banatu. Uviđajući to, rukovodstvo nezavisnih socijalista na kongresu u Cegledu, februara 1897. godine, odlučilo je da na srpskom jeziku pokrene "Radenički list", a za urednika imenovalo je Mitu Radujkova. Pozivi za pretplatu slati su pod naslovom "Braćo, građani!"

STRAHUJUĆI od širenja socijalističkih ideja, vlast je pooštrila nadzor nad socijalistima, a iz Vrbasa je proterala urednika Radujkova, te se list nije ni pojavio. Ubrzo,međutim, oktobra 1897. umesto u Vrbasu novine sa uredničkim potpisom Radujkova pojavile su se u Adi sa izmenjenim nazivom "Zemljodelac".

Kada je rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Ugarske uočilo da se među srpskim bezemljašima počeo širiti socijalistički pokret, odlučeno je da i ta partija pokrene novine na srpskom jeziku, te se 18. avgusta 1901. u Budimpešti pojavio "Narodni glas".

List nije mogao da ima veliki uticaj na srpski narod jer nije štampan u srpskoj sredini. Socijaldemokrate nisu bili obeshrabreni tim promašajem te su marta 1902. u Pešti pokrenuli "Narodnu reč", koja je propagirala borbu za oslobođenje radnika, ratara, slugu u nadničara. To je privuklo čitaoce, a Socijaldemokratska stranka dobila je nove članove.

NEDUGO zatim, "Narodna reč" nedvosmisleno je objavila da želi društveni prevrat, rušenje građanskog i izgradnju socijalističkog društva. Vlast je snažno pritisnula list koji je nakratko bio obustavljen. Kao organ Srpskog agitacionog odbora Socijaldemokratske stranke, u Budimpešti se pojavio list "Sloboda" koji je oštro kritikovao kapitalističko društvo.

List je 1911. preseljen u Novi Sad gde je dobio mnogo širu čitalačku publiku, a samim tim rojile su se i tužbe. Zbog novog, znatno strožeg Zakona o štampi koji je Ugarski sabor izglasao 1913. godine, "Sloboda" je izlazila do 24. jula 1914.godine kada je po naredbi mađarske vlasti ukinuta.

Bilo je to četiri dana uoči odluke Austrougarske da objavi rat Srbiji zbog atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda koji se dogodio tačno mesec dana ranije u Sarajevu.