Odmazda zbog atentata u Sarajevu

PRVE reakcije Srba u Ugarskoj posle atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu vojvotkinju Sofiju koji se desio 28. juna 1914. u Sarajevu, Miloš Crnjanski opisao je u zbirci "Lirika Itake i komentari".

U komentaru, uz pesmu "Zdravica", naveo je da u Novom Sadu posle sarajevskog atentata sve vri od nacionalnog oduševljenja, a najveći izlivi osećanja jednakosti sa "srbijanskom braćom" primećeni su u Matici srpskoj i u gostionici "Bela lađa", stecištu srpske elite, kojoj je Svetozar Miletić, sa svojim prijateljem zanatlijom Stevanom Jelinićem Ćebendom, dao ime "Srpska Atinica".

O raspoloženju Srba povodom događaja u Sarajevu, istoričar Lazar Rakić u svojoj monografiji zabeležio je da su se u njegovom rodnom mestu Nadalj u Šajkaškoj oblasti, na vest o "osvećenju Kosova", meštani spontano okupili u crkvenoj porti. Zajedno sa svojim parohom u litiji su prošli selom i na kraju na kolenima održali blagodarenje Gospodu.

USHIĆENjE je splasnulo ubrzo kada je mađarska vlast, svega nekoliko dana posle događaja u Sarajevu, počela da ih progoni.Na najjačem udaru bio je Novi Sad, u to vreme kulturno središte kompletnog srpstva. Svaka politička aktivnost Srba zabranjena je 3. avgusta 1914. kada su raspuštena sva srpska društva: Srpska čitaonica, Srpski soko, Novosadska trgovačka omladina, Pevačko društvo "Neven"...

Knjižni fondovi pojedinih srpskih čitaonica bili su spaljeni. Na lomači su izgorele knjige novosadske knjižare Svetozara Ogrizovića. Matica srpska stavljena je pod nadzor policije, zabranjena je kompletna štampa na srpskom jeziku, a u Subotici je ukinut bunjevački "Neven".

Poskidani su svi ćirilični natpisi na firmama, a srpskim crkvama u Ugarskoj naloženo je da se njihova zvona ne oglašavaju nikad, pa ni na sahranama.

Sluteći još veće zlo, a u nameri da odagna sumnju sa srpskog naroda u Ugarskoj, Jaša Tomić je u "Zastavi" objavio nekrolog o tragičnoj pogibiji nadvojvode i njegove supruge. Atentat je nazvao činom "bolesnih i uzavrelih mozgova" koji ne donosi nikakvo rešenje, ali zato može da ima kobne posledice. Zajedno sa Mihailom Polit-Desančićem, izrazio je lojalnost monarhiji, ali je ujedno osudio i napade na Srbe u Sarajevu i drugim mestima u Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji.

PRIMER Tomića i Polit-Desančića sledili su još neki Srbi. Na komemorativnom skupu Srpske pravoslavne crkve u Vršcu, nekoliko dana posle atentata, dr Slavko Miletić, sin narodnog tribuna Svetozara, obavestio je skup o ubistvu nadvojvode i njegove supruge, te je u znak žalosti za "velikim pokojnicima" na svim opštinskim zgradama u toj varoši istaknuta crna zastava.

Sluteći veliku odmazdu, Srbi su i u drugim mestima pokazivali lojalnost Austrougarskoj. U Pančevu su obavestili župana Torontalske županije da su verni tronu otadžbine i da su za nju spremni da daju i život i materijalna dobra, a Srbi iz Bečkereka u znak privrženosti domovini sakupili su 1.228 kruna i predali ih Crvenom krstu. Slično je bilo i u Aradu, gde je temišvarski vladika Georgije Letić pozvao sunarodnike na vernost vladaru i ugarskoj otadžbini.

Mađarskim vlastima prijali su iskazi srpske lojalnosti, neretko su se o tim gestovima i pohvalno oglašavali, ali nije im bilo teško da zaključe da to ipak nije istinsko raspoloženje srpskog naroda. Zato su u pograničnim oblastima prema Srbiji odmah preuzeli preventivne mere da bi osujetili mogući ustanak.

PREMIJER ugarske vlade Ištvan Tisa dobio je pouzdane signale da je antidržavno raspoloženje zahvatilo široke slojeve srpskog naroda u Ugarskoj. Pod sumnjom nisu bili samo politički lideri Srba, nego i njihova crkva. Od crkvenog vrha zatraženi su dokazi da u svojim bogoslužbenim knjigama nemaju planove o veleizdaji i pobuni.

Potom su usledila hapšenja. Među prvima u vojni zatvor u Petrovaradinu odveden je Jaša Tomić, pod optužbom da je održavao kontakt sa Narodnom odbranom u Beogradu.

Smestili su ga u podzemnu ćeliju bez kreveta. Četiri dana bio je podvrgnut surovim ispitivanjima i tučen kesama napunjenim peskom. Potom je iz Petrovaradina peške sproveden u Inđiju, pa u Irig i Rumu, a naposletku u Novi Sad.

Pošto se ispostavilo da nema dokaza o njegovoj krivici, pušten je iz zatvora, ali je već sutradan ponovo uhapšen i sproveden u u Jegru. Posle šest nedelja pušten je kući, ali je posle srpske pobede u Kolubarskoj bici krajem 1914, ponovo uhapšen i interniran u Segedin. Odatle je premešten u Mezeter. U Novi Sad vraćen je tek početkom januara 1918. godine.

UZ JAŠU, hapšeni su i drugi istaknuti predstavnici srpskog naroda. Vasa Stajić jula 1914. godine proteran je u Arad. Na montiranom procesu osuđen je na 10 godina robije. Nije uzimao advokata, a kada mu je izrečena desetogodišnja kazna, cinično je upitao: "Zar tako malo?"

Progonjeni su i Mita Klicin, urednik "Zastave", Janko Perić, urednik "Branika", advokati: dr Kosta Hadži, dr Stevan Adamović i dr Stevan Malešević. Na udaru mađarskog režima bili su i kompozitor Isidor Bajić, profesori Gliša Marković, Svetislav Banica, Milan Popović, štampar Kosta Bradvarević, trgovci Đorđe i Nikola Ivković, sekretar Matice Tihomir Ostojić.

Uhapšeno je nekoliko desetina hiljada Srba. Odvođeni su u logore u Segedinu, Aradu, Temišvaru, Debrecinu, Jegri, Kečkemetu, Stonom Beogradu, Sombathelju, Komoranu, Ilovu... Neki od uhapšenih imali su tretman talaca koje je u slučaju nereda, ili neke druge opasnosti, trebalo likvidirati. U početku je stanje u logorima bilo podnošljivo. Bogatiji zatvorenici imali su mogućnost da podmite stražare, kupe hranu i da od kuće prime poneki paket.

KAKO je rat odmicao, stanje se pogoršalo, te su uslovi zbog zlostavljanja i izgladnjivanja logoraša postali nepodnošljivi.Prema dostupnim podacima, u tim logorima umrlo je oko 4.000 Srba. Nekima od njih tokom robije oduzete su kuće i imanja. Mnoge srpske porodice bile su proterane iz mesta u kojima su do tada živele.

Kada je Ugarska okupirala Srbiju, pokušala je da Srbe u Ugarskoj vrbuje da joj pomognu u uspostavljanju vlasti na okupiranoj teritoriji, da ih pretvori u svoje sluge i okupatore svoje braće u Srbiji. Naši sunarodnici severno od Dunava i Save odbili su tu sramnu ponudu.

Nezavidan položaj Srba u tom periodu opisao je Milan Kašanin, tada student u Zagrebu: "Mi ne možemo danas da reknemo ono što mislimo, nemamo svojih listova ni knjiga. Naši književnici i političari moraju ćutati, inače će doći u tamnicu. Govoriti mogu samo oni koji su izvan dohvata mađarske policije."

SUTRA: OSNIVANjE NARODNIH ODBORA U BAČKOJ, BANATU I BARANjI