U zagrljaju srpskih oslobodilaca

VESTI o srpskom proboju Solunskog fronta, septembra 1918. godine, munjevito i sa oduševljenjem proširile su se među Srbima u Ugarskoj, vratile im samopouzdanje i odavno iščezlu nadu. Tridesetak dana kasnije, car Karlo obratio se manifestom "mojim vernim narodima", pokušavajući da spase što se spasti više nije moglo. Car je obećao preuređenje monarhije tako da "svako pleme na svojoj teritoriji tvori svoju vlastitu državnu zajednicu". Ubrzo, 25. oktobra, Ugarska se otcepila od Austrije.

Srbi su već bili odlučili da idu drugačijim putem, pa nisu ni reagovali na monarhov manifest. Nije ih pokolebala, nekoliko dana kasnije, ni ponuda lidera Nezavisne stranke grofa Mihalja Karoljija, koji je osnovao vladu od predstavnika mađarskih koalicionih stranaka, a Srbima obećao široku autonomiju ako ostanu "u demokratski preuređenoj, ali teritorijalno celovitoj Ugarskoj".

KAROLjI je, najzad, nudio Srbima ono što su oni odavno od Mađara tražili, ali im nikada nije dato. Zato je Jaša Tomić energično prekinuo grupu radikala u razmišljanju o dogovoru sa Karoljijem: "Mi više nećemo u Budimpeštu, nego u Beograd!"

Radikali i Jaša nisu bili saglasni ni sa rezolucijom koju su 2. oktobra u Subotici usvojili nezavisni Srbi i Hrvati južne Ugarske, u kojoj su naveli da od Mirovne konferencije očekuju da Bačka, Banat i Baranja budu delovi buduće jugoslovenske države. Tu rezoluciju oni su 24. i 25. oktobra dopunili izjavom da Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, sa punom kompetencijom može da zastupa interese Srba i Hrvata u Ugarskoj. Ni ta dopuna nije se dopala radikalima.

Pošto je raspad Habzburške monarhije bio očigledan, početkom novembra 1918. u oblastima današnje Vojvodine osnivani su narodni odbori, ili narodna veća, čiji je zadatak bio da od Mađara preuzmu vlast i ponovo uvedu red i mir. U mestima u kojima su većinu činili demokrate i socijalisti osnivana su narodna veća, a tamo gde su dominirali radikali i njihove pristalice, stvarani su narodni odbori.

PRVI narodni odbor osnovan je u Velikom Bečkereku 31. oktobra, a 3. novembra nekoliko viđenijih Srba, predvođenih Tomićem, uz dozvolu mađarskih vlasti, održali su sastanak u Novom Sadu. Odlučeno je da se organizuje srpska narodna straža sa zadatkom da održava red i mir i da sprečava ubistva i pljačke.

Tomić je na tom sastanku naglasio da se prilikom uvođenja reda i mira naročito vodi računa o sugrađanima nesrpske nacionalnosti: "Hoćemo li, ako ustreba, pomoći našim sugrađanima koji nisu Srbi da i oni održe red? Mi to moramo učiniti iz čovečanskih razloga, jer ne sme se dozvoliti da 30 ili 40 ljudi ovladaju Novim Sadom i to onih spremnih na sve."

JAŠA Tomić je, takođe, učesnike skupa podsetio da Srbi-Novosađani pre četiri godine, kada su bile ratne prilike, "nisu od svojih nesrpskih sugrađana dočekali ono zlo kakvo su u mnogim drugim mestima Srbi dočekivali". Zbog toga su sada, smatrao je Tomić, Srbi-Novosađani dužni da to vrate, a lako će moći to da učine jer Srbin ne ume da bude nečovek.

Za ovakav visokomoralan odnos prema nacionalnim manjinama, Jaši su mnogi bili zahvalni. Četiri godine kasnije, kada je lider radikala preminuo, jedan vojvođanski Nemac u nekrologu ga je nazvao "apostolom saradnje" između srpske i mađarske opozicije. Naveo je i da prema Mađarima nikada nije bio šovinistički, već prijateljski raspoložen.

Među novoformiranim odborima najznačajniju ulogu imao je Srpski narodni odbor u Novom Sadu u kojem su, po broju i po uticaju, prednjačili radikali. Na sednici Odbora 3. novembra doneta je odluka o pokretanju "Srpskog lista" koji je imao ulogu organa svih srpskih narodnih odbora u Ugarskoj. Prvi broj lista, koji je uređivao Dimitrije Mita Klicin, učitelj, publicista i narodni poslanik, pojavio se pred čitaocima 6. novembra u Novom Sadu.

ZA PREDSEDNIKA tog odbora izabran je Jaša Tomić, a na dva potpredsednička mesta izabrani su Arkadije Varađanin, učitelj, upravnik Srpske više devojačke škole, urednik nekoliko časopisa i veliki pobornik ženskih prava i dr Ignjat Pavlas, advokat, politički i kulturni delatnik, starešina Sokola i osnivač prvog planinarskog društva.

Novosadski odbor organizovao je osnivanje narodnih odbora u drugim mestima kako bi tamo preuzeli vlast od ugarskih organa. U te odbore birani su i predstavnici drugih slovenskih naroda. Mada su predstavnici novosadskog odbora, na insistiranje demokrata, već bili uspostavili vezu sa Narodnim većem Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, ta saradnja se nije produbila na insistiranje Jaše Tomića.

Usledili su dani kada su Srbi sa velikim nestrpljenjem čekali dolazak oslobodilačke srpske vojske. U noći između 8. i 9. novembra, kapetan Petar V. Aračić prešao je Dunav i zauzeo Pančevo, a na pristaništu izdao je jasno upozorenje svojim vojnicima: "Junaci, sada ste prešli u našu lepu srpsku Vojvodinu. Svaki od vas ima da se ponaša junački, ispravno i nijednom građaninu, bez obzira na razlike vere i narodnosti, ne sme ni dlaka na glavi da fali!"

U SVIM mestima Banata, Bačke, Baranje i Srema, srpska vojska dočekivana je oduševljeno usklicima dobrodošlice i nadahnutim pozdravnim govorima srpskih političara. Ugledni žitelj Velikog Bečkereka dr Slavko Županski, po ulasku srpske vojske u varoš na Begeju 17. novembra, pozdravio je oslobodioce rečima:

"Dični sokolovi, braćo rođena, probili ste se kroz oganj i kišu kuršuma, od Soluna do velikog Bečkereka. Svaki pedalj zemlje natopili ste krvlju i slavom, izdigli ste ime srpsko i dojezdili u naš grad u prestonicu Đurđa Brankovića u pitomom Banatu".

Oslobodioce u Novom Sadu 9. novembra pozdravio je dr Ignjat Pavlas, koji se majoru Vojislavu Bugarskom obratio ovim rečima: "Gospodine majore i junaci srpski, dični sokolovi, uzdanice naše! Otvaraju se kapije tamnice, prvi sunčani zraci obasjaše nas, otvorismo oči i videsmo oslobođenje svoje. Kidaju se lanci, mi smo slobodni!"

ZAPIS o oduševljenom dočeku srpske vojske u Baranji ostavio je prota Stevan Mihaldžić. Za njega je susret sa srpskim oslobodiocima bio znak da "Srbi-Baranjci odanuše dušom jer iščeze strah da srpska vojska ne zastane u Oseku i Baranju ne ostavi svojoj sudbini".

Treba naglasiti da su na samom početku Prvog svetskog rata, Srbi iz Ugarske organizovali dobrovoljački pokret i pritekli su u pomoć Srbiji. Vremenom je broj dobrovoljaca bio sve veći. U vreme proboja Solunskog fronta, u sastavu vojske Kraljevine Srbije bila je i dobrovoljačka divizija sa više od 21.000 boraca. Trećina je došla iz Ugarske.

SUTRA: PRIPREME ZA NARODNU SKUPŠTINU