Iz srpske košulje u Jugoslaviju

POSLE sloma Austrougarske monarhije u Velikom ratu i ulaska oslobodilačke srpske vojske u Novi Sad, Narodni odbor na čelu sa Jašom Tomićem započeo je pripreme za Veliku narodnu skupštinu, koja je imala zadatak da proglasi otcepljenje od Ugarske - Srema, Bačke, Banata i Baranje i da donese odluku o državnopravnom položaju tih oblasti.

U proglasu koji je Narodni odbor objavio odmah po osnivanju 3. novembra, naglašen je cilj da se dođe što pre do slobodno izabrane skupštine koja će potom odlučivati o pravoj želji srpskog naroda. U njemu je rečeno i da će Narodni odbor biti proširen uglednim ličnostima iz srpskog naroda, ali i iz redova ostalih Južnih Slovena. Predviđeno je i da odbor pregovara sa zastupnicima drugih naroda, ali da konačna odluka o sudbini srpskog naroda mora da ostane u rukama Srba.

UPRAVO sa takvim ciljem formiran je pododbor u koji su izabrani radikali Jaša Tomić i Mita Klicin, demokrate dr Milan Petrović i dr Ignjat Pavlas i socijalista Pavle Tatić. Zadatak pododbora bio je da pripremi predloge odluka Velike narodne skupštine.

Prionulo se na posao, pa je već 17. novembra obnarodovano da je skupština zakazana za 25. novembar u Novom Sadu. Po predviđenom izbornom redu, pravo glasa imali su svi članovi opština koji su imali navršenih 20 godina života. Kako muškarci, tako i žene. Na svakih hiljadu stanovnika, birao se jedan poslanik.

Ključno pitanje uoči predstojeće skupštine glasilo je - da li će se oblasti Vojvodine ujediniti direktno sa Srbijom, ili preko Narodnog veća u Zagrebu? O načinu prisajedinjenja Jaša Tomić je razgovarao sa Vladom Srbije. Smatrao je da nema ništa prirodnije nego da se Srbi Vojvodine politički najpre ujedine sa Srbijom, a zatim, zajedno sa njom, uđu u državu Slovenaca, Hrvata i Srba. Tomić se pribojavao da bi u tom procesu Vojvodina, negde "usput", mogla da ostane van granica Srbije.

PO VIĐENjU prof. dr Ljubomirke Krkljuš, biranjem puta ujedinjenja preko Beograda, Tomić je na taj način istakao i ulogu Srbije u upravo okončanom Velikom ratu. Smatrao je da je Srbija, kako sa unutrašnjeg, tako i sa međunarodnog stanovišta, daleko značajniji činilac ujedinjenja od narodnog veća SHS u Zagrebu.

Kada je o zajedničkoj državi reč, istoričar dr Drago Njegovan u knjizi "Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji" navodi da je Tomić shvatao ulazak u državu SHS kao višeslojni proces u kojem, najpre, treba ponovo uspostaviti Srbiju, potom sa njom spojiti Crnu Goru, pa Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu.

Tek iza toga došlo bi spajanje sa Hrvatskom, dok bi Slovenija i Istra trebalo da čine tampon-zonu prema Italiji. A, kada bi se ispunili svi ovi uslovi, ostvarilo bi se ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca.

POVODOM načina prisajedinjenja, u danima uoči Velike narodne skupštine, mišljenje radikala i demokrata se razilazilo. Demokrate, među kojima su se najviše isticali Vasa Stajić, Tihomir Ostojić i Milan Petrović, insistirali su da se prisajedinjenje ostvari posredstvom Narodnog veća u Zagrebu. Međutim, Tomić i radikali za takav "put" nisu hteli ni da čuju. Tomić je tim povodom u ljutnji rekao da bi se u tom slučaju radije iselio u Tursku, da ne živi u zemlji u kojoj ne sme da bude Srbin.

Kada je od Srbije dobio ohrabrenje za svoj stav o ujedinjenju preko Beograda, Jaša Tomić je započeo ostvarenje tog plana. Akademik Vasilije Krestić ovako objašnjava Tomićevo shvatanje:

"Politički racionalan, iskusan i dalekovid, Tomić je dobro procenio da Zagreb vodi uskogrudu i sebičnu politiku, da mu je najviše stalo do hrvatskih nacionalnih interesa, pa tek onda do jugoslovenstva. Bilo mu je jasno da ni Srbi ne bi smeli da budu manje Srbi a više Jugosloveni."

UPRAVO tako rezonujući, Tomić je rekao onu čuvenu rečenicu: "Hoćemo da obučemo prvo srpsku košulju, jer nam je najbliža, a posle toga zaogrnućemo se i ogrtačem Jugoslovena."

Zanimljivo je da u tom predjugoslovenskom periodu niko od hrvatskih političara, sa Stjepanom Radićem na čelu, nije kritikovan zbog izrazite nacionalističke velikohrvatske politike.

Nasuprot njima Tomić, koji se u ime svojih sunarodnika zalagao za iste kriterijume, optuživan je kao velikosrbin i šovinista. Takve etikete nisu stizale samo iz hrvatskih redova, nego i iz kruga srpskih demokrata u Ugarskoj.

NA DAN uoči Velike narodne skupštine, 24. novembra, donete su dve odluke. Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu izglasalo je ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom i svim jugoslovenskim zemljama bivše Austrougarske, uključujući i Srem, Banat, Bačku i Baranju.

Istog dana, na zboru u Rumi koji je sazvao radikalski prvak dr Žarko Miladinović, advokat i predsednik tamošnjeg Narodnog veća i uporedo član Narodnog veća u Zagrebu, određen je put Srema.

Zbor je održan u Miladinovićevoj kući, ali u njegovom odsustvu, jer je on u to vreme bio na službenom putu u Zagrebu. Kao izrazito sposoban čovek, isticao se u političkom, kulturnom i društvenom životu Rume i Srema.

Zbog političke aktivnosti, dolazio je u sukob sa predstavnicima ugarskih vlasti, bio je optužen za veleizdaju, ali je na tzv. veleizdajničkom procesu oslobođen. Posle rata bio je poslanik u Narodnoj skupštini države Srba, Hrvata i Slovenaca i ministar pošta i telegrafa.

U PRISUSTVU 700 učesnika, a umesto organizatora dr Miladinovića, skup u Rumi otvorio je pripravnik u njegovoj advokatskoj kancelariji dr Jovan Radivojević. On je za predsednika Zbora predložio Milana Nedeljkovića iz Sremskih Karlovaca, a za sekretare Ljudevita Auera, takođe Karlovčanina, kao i Irižanina Milana Kostića.

Predsedavajući Nedeljković najpre je pozdravio srpsku vojsku, a zatim ukazao na potrebu za sporazumom sa braćom Hrvatima i Slovencima. Napomenuo je da ako bi, ipak, došlo do nacionalnih podela, srpski narod će u Sremu na tom skupu rezolucijom izraziti svoje zahteve na osnovu principa samoopredeljenja, koji je postavio američki predsednik Vudro Vilson.

NA ZBORU u Rumi jednoglasno je usvojena rezolucija u kojoj se traži ostvarenje jedinstvene demokratski uređene država SHS pod dinastijom Karađorđevića, a očekuje se i od Narodnog veća u Zagrebu da se što pre ostvari jedinstvena zajednička vlada sa sedištem u Beogradu. U slučaju "plemenskog ili političkog cepanja", Sremci su najavili da će Srem direktno prisajediniti Kraljevini Srbiji, a na konferenciji o miru zastupaće ih srpska kraljevska vlada.

U Izvršni odbor zadužen za sprovođenje u delo zaključaka ove rezolucije izabrani su: dr Žarko Miladinović, dr Svetislav Popović, dr Aleksandar Roknić, Milan Nedeljković i dr Juraj Raškaj. Rezolucija je odmah poslata Narodnom veću u Zagrebu.

Sa zbora je u Novi Sad upućena delegacija (Jovan I. Radivojević, Emilijan Grbić, Vlada Savić i Milan Kostić) da bi sutradan sremsku rezoluciju predstavila na Velikoj narodnoj skupštini.

POSLANICI NA JAVNIM ZBOROVIMA

PROCES izbora poslanika za Veliku narodnu skupštinu okončan je 23. novembra. Poslanici su mahom birani aklamacijom na javnim zborovima. Prema popisu iz 1921. godine, u Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu živeo je 1,598.821 stanovnik. Od tog broja, Srbi i Hrvati zajedno su imali 890.623 žitelja (43,20 odsto). Mađara je bilo 372.099 (23,3), Nemaca 347.798 (21,7), Rumuna 69.245 (4,3), Čeha i Slovaka 60.312 (3,7 procenata). Prema podacima Šematizma istočno - pravoslavne mitropolije srpske u Austrougarskoj, godine 1878. u Ugarskoj je živelo 591.123 pravoslavnih Srba.