Srce i pamet uz Kraljevinu Srbiju

TOG dana, 25. novembra 1918. godine, nešto pre 11 sati, u Novom Sadu bilo je prohladno sa susnežicom. Centar Srpske Atine, naročito onaj deo na ulazu u hotel "Grand" (kasnije hotel "Sloboda", a danas zgrada Vojvođanske banke na Trgu slobode) preplavili su poslanici Velike narodne skupštine.

Bilo ih je ukupno 757, a izabrani su zaključno sa 23. novembrom kako bi na ovom istorijskom skupu predstavljali slovensko stanovništvo iz 211 opština Banata, Bačke i Baranje. Među njima je bilo 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, šest Nemaca, tri Šokca, dva Hrvata i jedan Mađar. Na zasedanju je učestvovalo i sedam žena.

Skupštini su prisustvovali i članovi Srpskog narodnog odbora iz Novog Sada, zatim predstavnici Srema koji je dan ranije u Rumi već doneo svoju odluku, te grupa srpskih i francuskih oficira, koji su se posle oslobođenja zatekli u Novom Sadu.

TAČNO u 11 sati Skupštinu je otvorio i, kao najstariji poslanik postavljen za predsedavajućeg Jovan Hranilović, grkokatolički sveštenik i pesnik. Pošto je Skupština konstituisana, predsedavanje je preuzeo dr Ignjat Pavlas i odmah najavio Jašu Tomića, predsednika Srpskog narodnog odbora da podnese predlog najvažnije odluke.

Pre nego što je pred poslanicima pročitao predlog o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, Tomić se skupu obratio ovim rečima: "Kosovski mučenici! Sretno vam oslobođenje! Mi nismo sami. Zar može biti, a da vi ne vidite kako se u ovoj dvorani nalazi i srpska petstogodišnja istorija, do sada tužna, a sada ozarena i nasmejana. Može li biti da i vi ne vidite, kako na prozorima ove dvorane udaraju pahulje beloga snega, a u tim pahuljama je duh onih, koji se nisu još ni rodili i koji će tek doći, duh budućnosti naše. Mi ovde nismo sami!..."

OSVRNUVŠI se, zatim, na odluku da se Srem, Banat, Bačka i Baranja prisajedine Srbiji, Tomić je izgovorio najemotivniju rečenicu svoje besede:"Ako pitamo srce, kazaće - učinili ste po meni. Ako pitamo pamet - isto će nam to kazati."

Potom je pročitao predlog prve Odluke u četiri tačke, koja je sa oduševljenjem, aklamacijom usvojena, a u kojoj se kaže da "molimo Vladu bratske Srbije da na Kongresu mira zastupa naše interese i priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svima slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji s nama zajedno žive".

U trećoj tački navedeno je da "ovaj naš zahtev hoće da pomogne ujedno i težnje sviju Jugoslovena, jer je naša iskrena želja da srpska Vlada, udružena s Narodnim vijećem u Zagrebu učini sve da dođe do ostvarenja jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod vođstvom kralja Petra i njegove dinastije".

USLEDIO je zaključak: "I zato, da bi ova Skupština pomogla sa svoje strane ostvariti jedinstvenu državu sviju Slovena, Srba, Hrvata i Slovenaca, bira dva člana koji će stajati na usluzi srpskoj Vladi: Jašu Tomića iz Novog Sada i Blaška Rajića iz Subotice, kao i dva člana koji će stajati na usluzi Narodnom vijeću u Zagrebu: dr Jovana Manojlovića iz Subotice i Vasu Stajića iz Novog Sada."

Kada je predsedavajući pomenuo predstavnika Bunjevaca Blaška Rajića, katoličkog sveštenika iz Subotice, poslanici su ga burno pozdravili a on je, u sličnom raspoloženju, poručio skupu da "ovakav način rešenja našeg pitanja, kako je maločas izvršen, svim srcem pozdravljam i uz njega pristajem".

U nastavku obrazloženja i dopuni prve Odluke o prisajedinjenju Tomić je zajemčio sva prava pripadnicima neslovenskih manjina koji posle razgraničenja budu ostali u Kraljevini SHS:

"Sve što god nam kopa oči, daćemo od srca narodima koji s nama žive, a nisu Srbi. I oni imaju pravo na život. I jezik njihov i škole njihove i nastavu njihovu rado ćemo im ujemčiti jer to nas ne boli. Rado ćemo im ujemčiti svaki njihov razvitak."

DRUGU Odluku pročitao je i obrazložio kompozitor Petar Konjović:"Banat, Bačka i Baranja, u granicama koje povuče Antantina balkanska vojska, proglašava se danas 25. (12. po starom kalendaru) novembra 1918. godine na Velikoj narodnoj skupštini na osnovu uzvišenog načela narodnog samoodređivanja otcepljenim, kako u državno-pravnom, tako i u političkom i privrednom pogledu, od Ugarske".

Potom je Velika narodna skupština uspostavila Veliki narodni savet, sa Narodnom upravom kao izvršnim organom u koji je izabrano 50 članova, izabranih iz redova poslanika ovog zasedanja. U Savet je izabrano 35 Srba i 15 poslanika drugih nacionalnosti.

Narodni savet imao je zadatak da donosi potrebne uredbe i naredbe, postavlja Narodnu upravu i vrši nadzor nad njom u oblastima političkih i unutrašnjih poslova, narodnoj odbrani, crkvi i školstvu, finansijama, privredi, narodnom zdravlju... Sedište Saveta i Uprave bio je Novi Sad.

NA KRAJU Skupštine otpevane su himne: srpska, hrvatska i jugoslovenska, kao i pesma "Oro klikće sa visine", ali je umesto imena Svetozara Miletića umetnuto ime Petra Prvog Karađorđevića.

Jaša Tomić i Blaško Rajić predvodili su delegaciju koja je u Beogradu o svemu izvestila regenta Aleksandra i predstavnike Vlade Kraljevine Srbije. Oni su Odluke Velike narodne skupštine u Novom Sadu, kako je pribeležila beogradska štampa, primili "sa punim zadovoljstvom i odobrenjem".

Bili su to dani radosti i olakšanja - vekovni san Srba u Austrougarskoj o prisajedinjenju matici najzad je pretočen u stvarnost. Činilo se da je pitanje autonomije za Srbe preko Save i Dunava, kao i za kompletno srpstvo, zanavek rešeno.

SEDAM POSLANICA

SVE srpske političke stranke u južnoj Ugarskoj zalagale su se u svojim programima za opšte pravo glasa, ali samo je Radikalna stranka u svom programu i u svojoj političkoj delatnosti posvetila pažnju i položaju žene u društvu.

U radu Velike narodne skupštine učestvovalo je sedam žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo) i pet Subotičanki: Mara Malagurski, Manda Sudarević, Katica Rajčić, Olga Stanković i Anastazija Manojlović.

U to vreme u gotovo svim evropskim zemljama ženama je bilo uskraćeno biračko pravo. Nije ga bilo ni u Kraljevini Srbiji posle ujedinjenja, a nije ga predviđao ni Vidovdanski ustav iz 1921. godine. Tek je Ustavom iz 1931. godine predviđena mogućnost donošenja zakona o ženskom pravu glasa.