Vidljiv progres u vreme kralja Ace

HRVATSKA seljačka stranka uvek je bila nedeklarisani saveznik radikalnog krila hrvatskog separatizma. Međutim, novo vođstvo nakon Stjepana Radića je odmah pokazalo znake neslaganja sa metodima delovanja hrvatskog ustaškog pokreta Ante Pavelića. Prema izveštajima italijanskih diplomata od 25. jula 1928, Pavelić je po zahtevu ranjenog Stjepana Radića trebalo da radi na savezu sa fašizmom u Italiji. Nakon jednog susreta u Rimu, Musoliniju je izložio granice buduće nezavisne države. Na jugu su obuhvatale celu Dalmaciju do Boke kotorske, na istoku su delile Bosnu i Hercegovinu rekama Neretvom i Bosnom (sa Sarajevom na hrvatskoj strani), a na severu je zahtevan katolički deo Vojvodine.

Posle tvrdog Radića, novi vođa stranke Vlatko Maček je izgledao kao mekušac, sklon kancelarijskim sporazumima. Izazivao je sumnju zbog slovenačkog etničkog porekla i još više zbog oca, jugoslovenskog unitariste. Kralju Aleksandru je, zajedno sa vođom Srba iz Hrvatske Pribićevićem, predstavio plan o pretvaranju Jugoslavije u federaciju. U nju bi ulazile Hrvatska (sa Slavonijom i Dalmacijom), Vojvodina, Bosna i Hercegovina, Srbija, Makedonija i Crna Gora. Izostavljanje Stare Srbije, kako se tada nazivaju Kosovo i Metohija, upućuje da su tu umešani i prsti Sitona Votsona iz Londona.

SLIČNO promenama u vodećoj hrvatskoj stranci, jugoslovenska država je bila stavljena pred nagli i neočekivan izazov institucionalnih promena. Kralj je odbacio hrvatsku, u pozadini i britansku ideju o federaciji, u kojoj bi centralna vlada vodila računa o zajedničkim finansijama, spoljnoj politici i vojsci. U vreme kad i italijanski diplomati izveštavaju da u hrvatskom narodu ne postoji masovna opredeljenost za rušenje jugoslovenske države, kralj je nastojao da nađe neki uverljiv nadomestak federaciji koja ne bi bila početak raspadanja države. U duhu vremena, još ideja o Jugoslovenima kao jedinstvenom narodu nije bila mrtva.

Za krizu sistema je snosio odgovornost i kralj Aleksandar. Nije dozvoljavao koaliciju Radikalne i Demokratske stranke, pa se u posebnu Samostalnu stranku odvojio Svetozar Pribićević. Od revolucionarnog jugoslovenskog integraliste pretvorio se u federalistu i priključio hrvatskim naporima da Hrvatska dobije autonomiju. Smatra se da su u ovome odigrali određenu ulogu i jugoslovenski masoni, koji su na tu stranku imali veći uticaj nego na Radikalnu.

POSLE smrti ranjenog Stjepana Radića, kralj Aleksandar je proglasio ličnu diktaturu. Uveo je niz mera za ojačavanje centralističkog i unitarnog karaktera države. Zemlja je bila podeljena u banovine (Dravska, Savska, Primorska, Vrbaska, Drinska, Dunavska, Moravska, Zetska i Vardarska, sa izdvajanjem Beograda u posebnu upravu sa Pančevom i Zemunom).

Deklaracijom od 4. jula 1930. pokušava se pravna osnova za stvaranje jugoslovenske nacije. Jedino je Dravska banovina odgovarala teritoriji slovenačkog naroda. Hrvatska je podeljena na dve banovine, srpska na nekoliko, makedonskoj je dodato Kosovo, a muslimani su razbijeni u više banovina, iako je Sarajevu dat statut prestonog grada banovine. Cilj je bio, kako zaključuje Ljubodrag Dimić (2001), da se sva tri plemena sliju u jedinstvenu jugoslovensku naciju. Bio je proglašen jedan "Štrosmajerov dan" kao instrument odgajanja jedinstvene političke svesti nacije. "Sokol" je proglašen jugoslovenskim udruženjem, zabranjene su sve partije i ustanove, a političari od formata poslati u privremenu internaciju negde u unutrašnjosti, sa pravom kretanja samo u dotičnom mestu.

BEZ obzira na to što je proglašenje kraljevske diktature 1929. bio politički nazadak celog jugoslovenskog društva, u određenim oblastima ostvaren je vidljiv uspeh. Podela na banovine je bio eksperiment sa nekom vrstom federalizma, koji nije priznavao postojanje drugih, sem jedne proklamovane jugoslovenske nacije. Na čelu banovina su bili postavljeni banovi, sve ljudi kraljevog poverenja, ali sa određenim ugledom u društvu. Pored bana i njegovog pomoćnika, postoje banske uprave. One su podeljene u odeljenja, a oni na odseke i odeljke.

Standardnih osam odeljenja (opšte, upravno, poljoprivredno, prosvetno, tehničko, za socijalnu politiku i narodno zdravlje, finansijsko, za trgovinu, zanate i industriju) trebalo je da pokrivaju sve društvene delatnosti. Pored opštih državnih poreza, banovine imaju i pravo da razrezuju i posebne banovinske poreze, u visini koju je prema okolnostima određivao ban. Umesto parlamenta, postoje veća.

BANOVINSKE prestonice, ako nisu imale dostojanstvene građevine iz ranijih vremena, dobile su nove lepe građevine, koje su monumentalnošću i savremenošću bile dužne da nadomeste izgubljene slobode.

U svim oblastima, sem političkih sloboda, banovine su ostvarile određeni progres. Jugoslavija je 1918. nasledila 112 bolnica, posle jenjavanja ekonomske krize, 1936. ih je imala 198. Slične i bolje proporcije su u prosveti. Banovine su otvarale poljoprivredne škole, pravile rasadnike i ogledna dobra. Selo je napredovalo brže nego što je bio slučaj sa područjima pod austrougarskom vlašću ranije.

Ban Vrbaske banovine je 1929. izvestio kralja da čoveku koji prvi put tamo dolazi, jako pada u oči velika sirotinja i opšta zaostalost na svim poljima javnog rada: u saobraćaju, privredi, kao i u kulturno-prosvetnom životu, a narod je miran, rodoljubiv i sa malim zadovoljan. U duši većine naroda "vreme kralja Ace" je izgledalo lepo.

NAZIVANjE banovina po rekama i moru je uzeto iz francuske administrativne tradicije, a prvi put je na Balkanu pokušano 1876, kada je turski sultan nameravao da tako sintetizuje svoju osmanlijsku naciju. Sve velike stranke su ostale izolovane od režima diktature, a samo neke su ga osudile. Najgore je prošla Samostalna stranka Svetozara Pribićevića. On se sklonio u politički azil i najviše boravio u Pragu.

Objavio je knjigu protiv kraljeve diktature, izbegao je savez sa ustaškom emigracijom, koja se pod vođstvom Ante Pavelića formira najpre u mađarskom, a odmah zatim u italijanskom egzilu. Sa komunistima je tražio neki jezik podrške, ali je njegov slom dolazio od činjenice da je više imao prijatelja van jugoslovenske države nego u njoj.