Konkordatske krvave litije

SMRT kralja Aleksandra u Marselju 9. oktobra 1934. donela je bitne promene u jugoslovenskom i srpskom narodnom razvoju. Unutrašnja politika je uvek zavisila od spoljnih činilaca, ličnosti i vlada, na koje su se oslanjali. Jugoslovenska vlada u svetu, sem Francuske i malih istočnoevropskih država, nije imala saveznika. Politika Velike Britanije je zavisila od kruga oko R. V. Sitona Votsona i Vikama Stida. Umesto hvalospeva i prećutkivanja, jednom će istorijska nauka učiniti temeljito istraživanje da osvetli koji su bili razlozi da je taj krug, sa očiglednim zaleđem u slobodnozidarskim ložama, robovao svojim predrasudama i vodio politiku destabilizovanja jugoslovenske države.

Kratkotrajna vlada Bogoljuba Jevtića na izborima 1935. dobila je podršku 60,6 odsto birača. Opoziciju je sačinjavala koalicija Hrvatske seljačke stranke, Srpske demokratske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije i na izborima dobila 37,32 odsto birača. Od drugih stranaka na izborima 1935. najznačajnija je bila radikalna grupa Dimitrija Ljotića Jugoslovenski narodni pokret - Zbor. Sačinjavao je ujedinjene delove različitih radikalnih desnih grupica, da bi se na kraju sveo u granice srpske stranke koja je uzaludno pokušavala da utopijski jugoslovenski unitarizam ostvari metodima iz okvira fašističke ideologije. Da u tome pokaže uspeh, bila mu je potrebna druga crkva, jer pravoslavlje to ne podržava.

STABILNOST je unela vlada osnovana na koaliciji Radikalne stranke, Slovenske narodne stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije, koja je formirana 1935, posle krize vlade Bogoljuba Jevtića, izazvane ostavkama ministara i aferama oko optužbi za pogibiju kralja Aleksandra. Njen vođa Milan Stojadinović bio je sposoban finansijski stručnjak, čija je žena nemačkog porekla. Ta koalicija se pretvara u novu stranku Jugoslovensku radikalnu zajednicu. Stabilizovala je državno kormilo za četiri godine i bila, uglavnom, oruđe u rukama princa Pavla.

Sa dolaskom Milana Stojadinovića kao predsednika vlade propadaju ideologija i politička baština kraljeve diktature od 1929. U spoljnoj politici on pokušava da traži neki realan oslonac u sporazumevanju sa fašističkim državama Italijom i Nemačkom.

SARADNIKU u Ministarstvu inostranih dela Ivi Andriću, književniku, objasnio je da optužbe za germanofilstvo ne uzimaju u obzir nuždu, da se rodila nova Nemačka: "Ja moram da budem obazriv prema Nemačkoj, jer neću da sam čekam tu aždaju na Dunavu." To je i bio razlog da se Mala Antanta ugasila, jer iza nje nije stajala nijedna velika sila. Kad je Čehoslovačka potpisala jedan ugovor o savezu sa SSSR-om, Jugoslavija je odbila da normalizuje odnose sa sovjetskom vladom.

Minhenskim sporazumom u septembru 1938, Francuska i Britanija su predale Čehoslovačku. Poslednjim sastankom Stalnog saveta Male Antante, na Bledu 28. avgusta 1938, ugasio se taj savez, kao da nije ni postojao.

U potrazi za nekom magičnom formulom čvršćeg oslonca u međunarodnim odnosima Milan Stojadinović je potpisao Konkordat sa Vatikanom 25. juna 1935. Tekst ugovora je objavljen godinu dana kasnije.

SKUPŠTINA je Konkordat najpre odbila, pa tesnom većinom prihvatila. Nije došao pred Senat i ostao je neratifikovan. Stojadinović je video kakvu snagu ta crkva ima nad katolicima u jugoslovenskoj državi i mislio je da će tom cenom očuvati državno jedinstvo.

Grdio je Srpsku crkvu zbog nedoraslih i neobrazovanih episkopa, "a među njima ima i idiota", beleži Jovanović Stoimirović. Konkordatu se nije suprotstavljala samo Srpska pravoslavna crkva, nego i celi obrazovani svet, običan seljački narod. Radikalna stranka je bila protiv njega, kao i jugoslovenski masoni. Patrijarh Varnava je za Novu godinu srpsku 1937. u Sabornoj crkvi držao govor protiv Konkordata: "Mi smo oslobodili i uredili ovu zemlju da u njoj budemo prezreni i tretirani bez ravnopravnosti. Mi više nećemo da bude tako. Mi smo žrtvovali sve: zastavu, grb... Mi tražimo ravnopravnost. Inače ću ja položiti glavu svoju za stado svoje." Kad se uskoro razboleo, narod je verovao da su ga katolici otrovali, jer mu je jedna žena u Sremskoj Mitrovici pre toga dala čašu vode.

KONKORDAT 1935. je bio više nego uobičajeni sporazum Katoličke crkve sa pojedinim državama pod tim imenom. To je bio pokušaj da se Katoličkoj crkvi prepusti vaspitanje katoličke omladine, postavljanje verskih nastavnika u školama, pravo na širenje vere, zakonsku obavezu roditelja da se deca u mešovitim brakovima moraju krstiti u katoličkoj veri, a ne roditeljskim sporazumom. Ideološkoj i političkoj mreži Katoličke akcije bi se širom otvarala vrata. Protesti pravoslavnih vernika su izazvali krizu u državi. Žandarmerija je intervenisala protiv procesija vernika, a po svim varošima su stalno tekle "krvave litije". Zemlja se našla na ivici građanskog rata, kad je u julu 1937. ova kriza dosegla vrhunac.

Stojadinović je Konkordatom hteo da postigne izuzetne političke koristi. Naučna istraživanja još se nisu završila prikazom njegovih namera kako da rešava hrvatsko pitanje. Od 1936. Crkva je, osnivanjem u Hrvatskoj Čiste katoličke akcije, uz napuštanje Hrvatske seljačke stranke i njene politike rešavanja hrvatskog nacionalnog pitanja i davanje podrške "revolucionarnom načinu" ustaškog pokreta, počela iznutra da razara jugoslovensku državu.

STOJADINOVIĆ je u novembru 1936. verovao da princ Pavle neće voditi pregovore sa Mačekom - "možda neće biti ni vođeni sa Mačekom, nego s drugim. Uglavnom, pregovore će voditi JRZ kada se svrše opštinski izbori", zabeležio je Jovanović Stoimirović taj razgovor u dnevniku. Govorilo se da on želi da "amputira Hrvatsku" uz saglasnost Vatikana i Italije. Ova istraživanja nisu uzimana u obzir do sada. Možda je time ostao neotkriven jedan ključ, koji je mogao jugoslovensku krizu bolje da rešava.

Ne bi trebalo sumnjati u činjenicu da je Stojadinović mislio da će pregovore voditi u Rimu, ne obavezno s Hrvatskom seljačkom strankom, nego sa ustaškim vođama, koje su podržavali i fašistička vlada i rimski papa. U tom smislu, i podatak da se sporazumeo sa italijanskom vladom da se u Hrvatsku vrati 260 ustaša, treba gledati u novom svetlu. Kakav bi sporazum sa njima mogao biti postignut, to je teško reći.