Hrvatska samu sebe amputirala

RUŠENjE Čehoslovačke 1939. i proglašenje nezavisne države u Slovačkoj je zlokobno pogoršalo stanje u samoj Jugoslaviji. Jovanović Stoimirović unosi u svoj dnevnik 12. februara 1936. da je "u prekosovskim (Makedonija) krajevima zbilja rasulo. Državna vlast u Hrvatskoj u agoniji. Beograd podseća na čoveka koga svrbe amputirani udovi. Hrvatska je samu sebe već psihološki i politički amputirala, a to je učinila i Slovenija". Krajem marta je zabeležio da Mehmed Spaho budi Arnaute samo na verskoj osnovi, "a Arnauti kroz versku autonomiju dolaze do nacionalne svesti. Ferid-beg Draga tvrdi da on može kad hoće izvesti na Kosovo 300.000 Arnauta i da je arnautsko sve do Skoplja".

U Bosni se povezuju Hrvati i muslimani i Srbi se tamo osećaju kao pre 1914. Makedonci, oni koji su se osećali Srbima, sami su predlagali da se lokalni govor dozvoli u javnom životu, da se uvede ime Makedonija za pokrajinu, a pesnik Kosta Racin je za svoju zbirku pesama na lokalnom jeziku dobio državnu pomoć od pet hiljada dinara.

U JEDNOM intervjuu u Londonu je vođa Hrvatske seljačke stranke Maček predlagao da se hrvatsko pitanje reši u konfederalnom smislu, personalna unija kao jedina veza sa Srbijom, uključujući tu i samostalnu hrvatsku vojsku.

U Sloveniji su postojale simpatije za Hitlerov "anšlus" Austrije, pa je ideolog Komunističke partije Edvard Kardelj, u knjizi o slovenačkom nacionalnom pitanju 1939. pisao da je "čudno raspoloženje" uhvatilo "kmečke množice" i da postoji opasnost da "slaba politika lako može okrenuti slovenački narod u naručje reakcije". Rešavanje pitanja autonomije Hrvata je postala neophodnost.

Uporedo sa ovom krizom ideologije i politike unitarnog jugoslovenstva, postojala je i pukotina u srpskom nacionalnom jedinstvu. Jedan od vođa Demokratske stranke Milan Grol u delu "Iskušenje demokratije" (pisano u Londonu 1942-1944, završeno u Beogradu 1945. i objavljeno 1991) sumnjiči vladu da je kriva zbog naraslog neslaganja Vojvodine i Srbije. Tako je bilo u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

GROL pravilno zaključuje da su te razlike dolazile i iz ekonomskih razloga. Dok su Srbi u severnim predelima bili nezadovoljni niskim cenama žita koje su proizvodili, u Crnoj Gori, koja ga je kupovala, kukali su što je ona previsoka. Od kada je Kominterna 1936. počela da objavljuje filozofske rasprave o posebnoj austrijskoj naciji, crnogorski separatizam sve više dobija crvenu boju.

Vladimir Ćorović veli da se u Bosanskoj Krajini osećao porast "vrbaskog patriotizma".

Svuda se među Srbima osećalo da stranačka struktura, nasleđena iz prethodnog stoleća, više ne odgovara novim potrebama. Grol veli da su razočaranja dolazila sa obeju strana, "oslobođenih pokrajina u Srbiju i Srbije u oslobođene pokrajine. Jedna i druga strana svojim vrednostima u vremenu pred oslobođenjem obećavale su više nego što su posle oslobođenja jedna drugoj dale. Snaga pretkumanovske Srbije je bila uzdizana izuzetnim pregnućem naroda u Srbiji toga istorijskog vremena, isto koliko živom svešću onih koji su, s one strane granice, upirali oči u Srbiju, I tad je, u stvari, ujedinjenje bilo punije nego ono u jednoj državi".

SVUDA se osećalo jedno podvodno strujanje ka nekim levim partijama, koje bi izuzetno obdarene i obrazovane intelektualce pretvarale u državnike. Konspirativna Komunistička partija je u tome bila više prepreka, nego podsticaj. Od 1937. manijačno skrivanje svakog traga delatnosti postalo je strateški imperativ.

Komunističke vođe i kad bi izbijale na površinu postajale su neuverljivo uzdizani mramorni spomenici neznanom junaku. Kad ljudi iz vojske i vlade pokušavaju da nekog od njih iskoriste da im otvore puteve prema Sovjetskom Savezu, oni se prave nevešti da o jugoslovenskom komunizmu ništa ne znaju.

Levo krilo Zemljoradničke stranke, pod vođstvom Dragoljuba Jovanovića, koje se pretvara u stranku posle kongresa u Čačku 1928, patilo je od starih boljki srpske demokratije. I tu su vođe rađe objavljivale učene knjige, nego što bi bile u stanju da zapale svoje seljake.

Niko nije toliko cenio značaj knjige kao nepismeni srpski seljak koji je nije čitao. Verovao je da će u njoj otkriti ono što na stranačkim zborovima nije video. Karikaturisti su srpske stranačke zemljoradnike slikali kako preko frakova nose seljačke torbe.

POSLEDICA ove činjenice da društvo samo ne nudi preko potrebnu alternativu ostaje sve do veštine princa regenta i uskog kruga starih političara da u rešavanju hrvatskog pitanja traže spasonosni lek za sve ostale boljke države.

Princ Pavle je smenio Stojadinovića i mandat za stvaranje nove vlade je dobio Dragiša Cvetković. Njegov krug je bio nezadovoljan što je Stojadinović na svoju ruku u Rimu pregovarao o "amputaciji Hrvatske", pa ga je Narodna skupština u decembru 1938. oborila. Cvetković je bio mali političar, bez većeg ugleda u srpskom narodu.

Jovanović Stoimirović u martu 1939. zlobno beleži u dnevniku da se novi premijer "tuče sa svojom ženom" i da je pobegao iz vile na Dedinju. Nesposoban da reši odnose sa suprugom, Cvetković je sa lakoćom postigao sa hrvatskim vođom vekovima nerešiv sporazum o uspostavljanju hrvatske banovine 26. avgusta 1939, a iste noći je u Moskvi pripremljen ugovor o savezu Ribentrop - Molotov. Požurili su u poslednjem času.

HRVATSKA banovina je sastavljena ujedinjavanjem Savske i Primorske banovine, sa dodatkom srezova Dubrovnik, Šid, Ilok, Brčko (Derventa), Gradačac, Travnik i Fojnica. Hrvati su bili nezadovoljni ovim rešenjem, a po Zagrebu su kružile priče da se Maček preselio u Beograd, gde je kupio kuću. Oni su tražili više nego što je postignuto sa svojom administracijom, pravom da vode politiku o ekonomskom, sudskom, sportskom i području socijalne zaštite.

Zahtevali su Boku Kotorsku, da se Bosni i Hercegovini da autonomija, da imaju svoj novac (kuna, banovac, banica i novčić). Zajednički vladar je postavljao bana, a za prvog je princ Pavle odredio solunskog dobrovoljca Ivana Šubašića. U novu banovinu je ulazilo 4.400.000 stanovnika, sa manjinom od 168.000 muslimana i 866.000 Srba.