Lutanja oko državnih granica

KRIZU buduće jugoslovenske države nije moguće shvatiti ako se ne uzme u obzir da ciljevi njenog vođstva, do prekida sa Sovjetskim Savezom 1948, nisu bili isti kao posle tog prekida. Nije moguće do tančina ustanoviti dubinske razloge rascepa jugoslovenske komunističke partije sa sovjetskim vođstvom. U knjizi Anatolija S. Anikejeva se veli da je "jugoslovenski vođa bio mala kopija Staljina, želeo da na Balkanu uspostavi jugoslovensku hegemoniju".

Nakon razgovora sa Titom u aprilu 1945, Dimitrov ga je ocenjivao rečima: "...opšti utisak nedovođenja do kraja složenosti situacije i budućih teškoća, odveć je samouveren, pokazuje veliku dozu oholosti i nesumnjivu vrtoglavicu od uspeha". To je sve bilo malo neprilagodljivo Staljinovim ubeđenjima - koje mu je saopštio u aprilu 1945. - da će se rat uspešno završiti, ali da je posle obnove za 15, ili 20 godina, neminovan novi rat. Želja za balkanskom hegemonijom je nesumnjivo opšti okvir nesporazuma dveju strana, jer takva želja u nekoj meri postoji kod svakog političara. Moraju da postoje i neke dublje pojedinosti. Nije nikada do kraja objašnjeno šta su jugoslovenski rukovodioci mislili o državnim granicama države koju su vodili.

U JANUARU 1945. je Andrija Hebrang, kao šef jugoslovenske delegacije, izložio jugoslovenske teritorijalne pretenzije. Na zapadu se tražila Istra i Trst, na severu Koruška i u Mađarskoj područje Pečuja i Baje. Na istoku Temišvar i Rešica, ujedinjenje Pirinske i Egejske Makedonije sa vardarskom maticom, uz prisajedinjenje Soluna. Staljin je mislio da bi o takvim stvarima moglo biti reči kad bi narod u tim oblastima zahtevao da uđe u jugoslovensku državu. Hebrangu je odgovorio da se "stvara situacija u kojoj vi postajete neprijatelji Rumunije, Mađarske, Grčke kao da bi hteli ratovati sa celim svetom. Nema smisla stvarati takvu situaciju".

Staljinu je bila nejasna istovetnost jugoslovenskih planova o balkanskoj federaciji sa istim idejama britanskih diplomata. Kad je Entoni Idn u oktobru 1943. predložio stvaranje takve federacije, Staljin je odgovorio da bi ona bila veštačka. U jednoj britanskoj žalbi, u junu 1944, da će neke države zazirati od sovjetske hegemonije, u tu grupu nezadovoljnika je naveden i "general Tito", kao primer.

NA JUGOSLOVENSKOJ strani se ne poštuje mnogopartijska struktura Narodnog fronta. Kao i u drugim zemljama, u Jugoslaviji se druge partije iznutra menjaju i pretvaraju u prateća tela komunističke partije. Jedinstveni Narodni front Jugoslavije je stvoren na kongresu u Beogradu 5-7. avgusta 1945. Njegova osnova su omladinske, ženska i sindikalna organizacija. Prisustvo drugih stranaka je bilo neophodno, jer radi njih je ta organizacija i stvorena, ali one u njemu gube svoj programski identitet.

Do oktobra 1945, iz državnih organa se povlače Milan Grol, Ivan Šubašić i još nekoliko političara iz predratne Hrvatske seljačke stranke. Sukob sa Dragoljubom Jovanovićem ga je odveo u tamnicu, kasnije na robiju od devet godina. Narod ne ceni te naivčine, kao što njihovi potonji sledbenici tvrde. Šefu republikanske partije Jaši Prodanoviću su, posle njegove smrti 1948. u funkciji potpredsednika vlade, preko noći na grobu ostavili epitaf "Kralju veran, Titu odan, ovde leži Jaša Prodan". I pre nego je Narodni front 1952. prerastao u Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, on je postao jedinstvena politička organizacija kao supsidijarna osnova Komunističke partije. Ukida se i prividna autonomija drugih stranaka. Svaki pokušaj da druge stranke organizuju svoju omladinu dovodi do masovnog hapšenja. Jedan manastir na Fruškoj gori privremeno je postao improvizovani zatvor.

ZA RAZUMEVANjE istorije srpskog i drugih jugoslovenskih naroda u vreme komunističke vlasti 1945-1992, neophodno je najpre da se naslika osnova rešavanja nacionalnog pitanja, kako su ga njegove vođe poimale i branile u svojoj mladosti, pre rata 1941. Edvard Kardelj, potonji glavni ideolog pokreta, otac svih zakona i ustava kojima su menjani društvo i država, objavio je 1939. veliku raspravu "Razvoj slovenskog nacionalnog pitanja". On već na početku veli da slovenački narod 1918. nije ostvario svoje narodne ciljeve. Umesto toga, on je još više podeljen, a u okviru jugoslovenske države nije postao ravnopravan sa drugima. Ostao je podeljen u četiri države, a na njegovim granicama su dve velike imperijalističke sile. Cilj Slovenaca je uvek bio da stvore svoju nezavisnu državu, a unitarističko spajanje je samo jedan oblik tiranije.

Slovenci su se držali Austrije, jer je to diktirao Vatikan. Katoličkoj crkvi je bila neprihvatljiva misao da bi Jugoslaviju moglo voditi pravoslavlje, kaže Kardelj. Posle 1918, razvoj u Hrvatskoj, kao i u Sloveniji, pokazao je da su Srbi, Hrvati i Slovenci "tri samonikla naroda, čiji se bratski suživot može postići samo onda, ako u političkom uređenju države bude zajamčen slobodni razvoj svakog naroda". Slovenci se sada (1939) moraju držati jugoslovenskog državnog okvira, ali će to biti moguće samo od razvoja okolnosti.

KARDELj je mislio na mogućnost verovanja slovenačkih seljaka da im Nemačka može doneti nezavisnost, kao što ju je, upravo te godine, podarila Slovacima. "Namesto gesla o samoodlučivanju naroda koje je prazno i varljivo, ako se ne dopuni potpunim jemstvom za narodnu nezavisnost, mi smo postavili jasno geslo o samoodlučivanju naroda s pravom da otcepljenja, koje jedino tako jamči da svaki narod slobodno odluči o obliku svoga života među drugim narodima... Jugoslavija ima značaj za Slovence samo toliko i dotle dok u njoj budu obezbeđeni njihovi, slovenački narodni interesi."

Kada je 1962. Kardelj stvarao temelje novog jugoslovenskog ustava, sa tendencijama pretvaranja federacije u konfederaciju, njegova predratna stanovišta postala su jasnija. Ona su i pre 1962. predstavljala osnovu ponašanja. Tršćansko pitanje nije smatrao završenim. Stvorena je posebna organizacija Komunističke partije za Trst i Julijsku krajinu, uz određene veze sa Slovenijom. Dva puta je izazivana međunarodna kriza zbog obaranja američkih aviona, pri kojima je jednom došlo do pogibije cele posade.