Strah od susreta sa Staljinom

TEŠKO je otkriti prve korene neslaganja sovjetskog i jugoslovenskog vođstva, koje će 1948. dovesti do potpunog razlaza. Ta neminovnost je dala slične plodove u odnosima sa svim komunističkim pokretima koji su sami, bez odsudne uloge sovjetskih tenkova ta vođstva dovela na vlast u njihovim zemljama. U kineskom slučaju je rascep, čak, bio i dublji. Sve od Antikominterna-pakta, u Evropi 1937, jugoslovensko vođstvo je moralo glumiti da je potpuno samostalno i da ne deluje po naređenjima iz Moskve. Postojao je pokušaj da se 1939, nakon saveza sa Trećim rajhom i ulaska sovjetskih trupa u tri baltičke republike, Kominterna ukine.

Staljin je kasnije Đilasu objasnio da to nije urađeno jer bi izgledalo kao iznuđen korak, pod nemačkim pritiskom. Široka osnova neslaganja jugoslovenskih i sovjetskih vođa izvire iz kruga činjenica, koje pojedinačno nisu vidljive i, sami za sebe, ne znače mnogo. Jugoslovenske vođe nisu mogle slediti naređenja da se ne istrčava sa konačnim komunističkim ciljevima, iz jednostavnog razloga što oni nisu imali koren u narodu kojeg je, po moskovskim naređenjima, trebalo da vode. Od anonimnosti u nacionalnim javnim mnjenjima, gore je nepoštovanje koje je prema njima pokazivano svaki put kad se otvoreno identifikuju.

TITO je u svim susretima sa anglosaksonskim predstavnicima toliko uveravao da je samostalan da bi bilo nemoguće da i sam u to nije verovao. Prisustvo u masonskim ložama, čija su sedišta u Londonu, ne dozvoljava da istraživači govore punim ustima. U svakom slučaju, postoji mogućnost da je Tito pristajao na određene ustupke britanskoj politici, za koje nije bio uveren da bi ih "gazda" u Moskvi odobrio. Nije mu bilo prijatno kada je vodio državnu delegaciju u Moskvu, na prvi značajni susret sa Staljinom.

Milovan Đilas je u "Razgovorima sa Staljinom", 1962. opisao kako je Tito, pred sletanje u Moskvu, bio uznemiren i utučen. Ne samo od leta avionom nego najviše zbog susreta koji je sledio: "Iscrpljen, zelen je iscedio zadnju kap snage volje da odrecituje svoj pozdravni govor i prođe kroz ceremoniju."

Đilas je pre te posete, sam u razgovorima sa Staljinom, dobio utisak da je Staljinov cilj u tom razgovoru bio da uplaši jugoslovenske vođe, "sa ciljem da oslabi njihove veze sa Zapadom i, u isto vreme, da podredi njihovu politiku svojim interesima i svojim odnosima sa zapadnim državama, posebno Velikom Britanijom". Bez sumnje da je sovjetska obaveštajna služba o Titovim obećanjima Čerčilu znala više nego što smemo da pretpostavljamo.

STRAH u očima jugoslovenskih vođa, prilikom ovog prvog ličnog susreta sa Staljinom, bio je razlog da su, posle saslušanja pozdrava, njegove prve reči bile da se toalet nalazi u pravcu koji je pokazao rukom. Iako je cenio Tita zbog sposobnosti da se snađe u svakoj situaciji i verovao da će biti vrlo koristan za razvoj komunističkog pokreta u Zapadnoj Evropi, Staljin nije poštovao njegove improvizacije. Sve sovjetske vođe su, uključujući i samog Staljina, svoj Politbiro obaveštavali o istupima u javnosti i govorima koje je trebalo odobriti. Tito nikada nije čitao govore, nego je improvizovao. Staljin ga oštro opominje da će ga javno dezavuisati zbog jednog govora u Mariboru, u kom iz grupe država, koje su ugnjetavale jugoslovenski narod, nije izdvojio Sovjetski Savez.

Pozvan jednom da se obrati grupi Banjalučana, Tito je počeo govor sa "Drugovi Tuzlanci". Na isti način je Trebinjce proglasio Crnogorcima, jer je sa govornice video da većina nosi crnogorske kapice ("zavratke"). U njegovom životu knjiga je igrala malu ulogu, sem onih sa njegovim fotografskim portretima, koji ga prikazuju kako pomno čita stare knjige sa zlatotiskom iz kraljevske biblioteke. Pismenost mu nije bila bolja strana obrazovanja. On ne piše, niti sam na kongresima čita referate, ili iza sebe ostavlja bilo kakve pismene projekte, zaključke ili teorijske rasprave. Za velikog državnika su ga kvalifikovali intuicija i poznavanje karaktera ljudi.

DANAS bi se moglo zaključiti da je glavni razlog prekida odnosa sa SSSR-om 1948. bilo samostalno jugoslovensko određivanje svojih nacionalnih ciljeva. Staljin je posmatrao, možda i do određenog stepena i na mahove odobravao, jugoslovenske napore da stvore jednu Balkansku federaciju. Jednom je slikovito prstima pokazao kako Jugosloveni mogu da progutaju Albaniju ako to žele. Austrijski istoričar jugoslovenskog porekla, Vladislav Marjanović, u jednoj studiji pisanoj za evropske visoke škole 1998, o Srednjoj Evropi i austrijskoj politici razvoja Srednje Evrope, veli da se Staljin protivio stvaranju Balkanske federacije, jer je ona trebalo da obuhvati Jugoslaviju, Bugarsku, Grčku, Albaniju, Mađarsku, Čehoslovačku, Rumuniju, pa čak i Poljsku.

BRITANSKI "Forin ofis" je od 1942. bio obavešten da se Vatikan vraća predratnoj ideji istočnoevropskog Intermarium-a. Reč je potekla od intermare, zemlje među Baltičkim, Crnim, Egejskim i Jadranskim morem. Posebno se od 1930. pod tim podrazumeva jedan savez država, kao brane protiv Sovjetskog Saveza. Krajem rata 1945, tu ideju, ili sličnu njoj, zastupao je general De Gol. Američki izaslanik kod francuskog predsednika pukovnik Mikše (F. O. Mikshe) kasnije će objaviti knjigu o Dunavskoj federaciji, tj. studiju o omaškama u prošlosti i mogućnostima za vitalniju regiju Evrope u budućnosti

U taj svoj "Dunavski komonvelt" još nije ubrajao i jugoslovenske zemlje, ali je uz Austriju vezao Češku, Moravsku, Slovačku i Ruteniju. Kad su komunisti u Čehoslovačkoj oteli vlast 1948, američki planeri su u ovaj kompleks počeli da ubrajaju i Jugoslaviju. Vladislav Marjanović citira izveštaj austrijskog ambasadora iz Beograda 1955, o tome da je maršal Tito zainteresovan za saradnju sa Austrijom kako bi se Rusi izbacili sa tog prostora. Jugoslovenska vlada će se kasnije ozbiljno uključivati u procese vezivanja svojih regija za Austriju.

SUTRA: MREŽA OD DVA MILIONA DOUŠNIKA