Mreža od dva miliona doušnika

IZBACIVANjE Jugoslavije iz Saveza komunističkih partija 1948. predstavljalo je prelomni događaj u trijumfu jugoslovenskog komunizma pod vođstvom maršala Tita. Njegovi biografi navode da je u početku krize jedino on bio ravnodušno opušten i, umesto sedenja na beskonačnim sastancima, otišao je na Brione da predahne. To je lepa slika smirenog herojstva, koja je jugoslovenskom maršalu, bez sumnje, pristajala. Ipak, potrebno je imati u vidu i činjenicu da su Brioni - nekadašnje letovalište habzburškog cara i italijanskog kralja - delom bili pod britanskom okupacijom. Ne mora se tvrditi da je maršal tu mogao da se mirno posavetuje sa nekim značajnim britanskim izaslanikom. Ova sumnja je razlog više da istoričari njuškaju po starim hartijama.

U početku je Centralni komitet dozvolio izjašnjavanje o Rezoluciji Informbiroa. Objašnjeno je da Tito i Kardelj nisu smeli da idu na sastanak Informbiroa u Bukurešt, jer su bili uvereni da se odatle neće vratiti. Zna se da su obojica dobila vile u Ženevi, ali nikada nije otkriveno kada su građene i kojim povodom. I to nije dokazano. Celi Centralni komitet KP Bosne i Hercegovine je zatražio razgovore u Beogradu. Jedino ih je Đuro Pucar pozdravio i rekao da je njemu sve jasno. Odmah je postao i sekretar tog komiteta. Ostalim članovima je progledano kroz prste, ali je pređašnji sekretar Rodoljub Čolaković ostatak života proveo izolovan i poslušan.

JUGOSLAVIJA je doživela jedan period terora posle 1948. godine. Ljubodrag Dimić, u delu "O srpskoj državnosti" (2001), navodi da je u pogon stavljena mreža od oko dva miliona doušnika i informatora. Uhapšena su 55.663 osumnjičena, po zvaničnoj oceni, ali je broj svih privođenih znatno veći. Kasnije je javno priznato da je većina njih bila nevina. U Srbiji je uhapšen 28.661 osumnjičeni, u Hrvatskoj 22.000 osumnjičenih, i to većinom Srbi.

Koncentracioni logor na Golom otoku će postati simbol brutalnosti u jugoslovenskoj istoriji, bez obzira na to što je apsolutna većina naroda odobravala posledice. Kaže se da je ideju za logor dao Edvard Kardelj. U Grčkoj je postojao sličan logor za grčke komuniste i neko bi nekada trebalo da napravi paralelu. Pretpostavlja se da je od sistema samokažnjavanja poginulo oko 400 ljudi, ali broj obogaljenih se kreće i do nekoliko hiljada. To je bila najgora tiranija u ondašnjem svetu. Ona je, ipak, brzo prestala, sa posledicama postepenog demokratizovanja političkog poretka.

OSTAĆE, međutim, sve do propasti jugoslovenske države, pravilo da ne može postojati nikakav umišljenik koji bi se usudio da učini bilo kakav, makar simboličan prigovor. U staroj gardi koja je iznela revoluciju, ipak je bilo ljudi koji su to mogli raditi. Drugim rečima, očigledan progres ka višem stepenu političke tolerancije nije dolazio do zakonskih propisa, nego od kruga rukovodećih ljudi koji su sami, u zatvorenom krugu, određivali pravac razvoja.

Poredak koji je Jugoslavija počela da nadgrađuje posle prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom 1948. i početka destaljinizacije istočnoevropskog totalitarizma ipak nije bio demokratski. On je i dalje, do Titove smrti 1980, ostao lična diktatura, posle toga diktatura jedne izolovane elite čiji se krug nije mogao spolja menjati. Odmah posle prekida sa Sovjetskim Savezom počelo je uvođenje decentralizovanja i porasta prava samoupravljanja. U decembru 1949, dozvoljeno je da 215 većih preduzeća, vezanih za vojsku, počne eksperimente sa uvođenjem radničkog samoupravljanja.

KONAČNO, Narodna skupština je usvojila, 27. juna 1950, Zakon o radničkom samoupravljanju. Sa industrije će se to proširiti na prosvetu, a zatim na sve društvene delatnosti, sem individualnih posednika i seoskih zadruga. Još uvek je partijska struktura vlasti sve držala u rukama. Istoričar Džon Lampa (Lampe), u knjizi "Jugoslavija kao istorija" (1996), citira izveštaj američkog ambasadora iz 1954, da Tito i njegov unutrašnji krug raspravljaju o pitanju kako da se izvrši decentralizacija a da se ne izgubi politička kontrola. Odlučili su da su garantovane cene i organizacija partijske hijerarhije u tom trenutku bolje jemstvo nego klasna svest. Samoupravljanje je time izigrano. Ostalo je teška dekoracija na starom komunističkom poretku državne kontrole svega postojećeg.

Uvođenjem radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji, započet je model jednog drukčijeg tipa socijalizma, oslobođenog totalitarne stege. Nazivali su ga socijalizmom sa ljudskim licem. Pre nego što pokuša da se definiše šta je to titoizam, kako se ovaj novi sistem svuda u svetu nazivao, potrebno je odgovoriti na pitanje odakle je došla ideja o radničkom samoupravljanju.

POSTOJALO je uveravanje o tome da je to "sve po Marksu", uz kafansku doskočicu "pola po Karlu, a pola po Gručo (Groucho) Marksu". Navođeni su neki primeri Pariske komune 1871, ali je to nemoguće potvrditi. Kao i primeri iz rane faze sovjetske istorije. Perez Baro je zastupao interesantnu tezu o tome da je "radnička kontrola industrije", uvedena u jesen 1936, u Kataloniji, uticala na pobedu ideje radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji.

Nisu u pitanju samo radnički saveti u preduzećima i svim društvenim ustanovama, nego filozofija podruštvljavanja, na kojoj je cela ta istorija počivala. Gotovo isti sistem podruštvljavanja i radničkog samoupravljanja je prvi put uveden u temelje društva i države u Musolinijevoj Republica di Salo 1944. Nakon što su ga oslobodili nacistički padobranci, Musolini je najpre posetio Hitlera u njegovoj pruskoj "vučjoj jami", vratio se u Italiju i počeo grozničavo da obnavlja fašističku stranku i stranačku miliciju.

KONGRESOM u mestu Salo u severnoj Italiji, Italija je ustavno proglašena za novu socijalnu republiku. Nastupio je surovi građanski rat, koji je ostavio pečat na celoj italijanskoj budućnosti.

U italijanskom fašizmu je odranije postojala debata o transformaciji društva, od državnog kapitalizma u njegov liberalizam, samoupravni vid. Trebalo je da se stvara novi društveni poredak, koji će izbeći klasični kapitalizam, ali i klasični birokratizam u socijalističkom sistemu sovjetske države.

Musolini nije smatrao da je okrenuo leđa svojim ranijim socijalističkim ubeđenjima kad je postao osnivač fašističkog pokreta. Verovao je da je sasvim u skladu s Marksovom koncepcijom da socijalističku revoluciju može ostvariti samo društvo koje je imalo svoju građansku revoluciju i iskustvo razvijenog kapitalizma.

U ČETVRTAK : KARDELj PREPISUJE OD MUSOLINIJA