Kardelj prepisuje od Musolinija

VEĆ u prvoj fašističkoj državi u istoriji - Italijanskom regentstvu Kvarnera, pesnika Gabrijela D'Anuncija, stvara se jedna država koja bi trebalo da postane prvo istorijsko ostvarenje socijalne države. U Statutu te države (Carta del Carnaro) iz 1920, u uvodu je rečeno da je regencija vladavine radnog naroda demokratija utemeljena na pravu na rad, dok je po obliku vladavine decentralizovana država utemeljena na različitim oblicima autonomije. Prema vrlo uspelom istraživanju ove države Ljubinke Toševe Karpović 2007, u devet korporacija koje čine ustavnu osnovu društva, radničko pitanje je stavljeno u prvu. Predviđali su se i neki elementarni oblici samoupravljanja, jer je predviđeno i "ekonomsko veće" u industrijskim pogonima. D'Anunciju je poručeno da mu se neograničeno odano veruje. Za budućnost, u nauci još nenagoveštenog istraživanja odnosa masonstva i titoizma, ovo će biti najzanimljiviji i najteži zadatak.

U Italiji je sistem korporacije po ovom D'Anuncijevom modelu uveden 1927. Korak dalje je povelja podruštvljavanja iz 1944.

Umesto da država bude vlasnik sredstava za proizvodnju, uvodi se ustanova podruštvljavanja proizvodnje i jedan novi tip vlasništva. Na kongresu u Salu usvojen je novi ustav podruštvljavanja, ili zvanično Povelja podruštvljavanja (Carta di socijalizatione).

ZA RAZLIKU od Jugoslavije, podruštvljavanje u Italiji odnosilo se samo na stratešku, tešku i srednju industriju. Mala preduzeća su ostavljena u privatnom posedu. U podruštvljenim preduzećima se uvode radnički saveti, pored njih još upravni odbori, a postoje birani direktor i jedna rukovodeća partija, iza zavese, koja stvar usmerava.

Nemački nacisti su bili sumnjičavi prema ovom "socijalizovanju" i smatrali su da je to potkradanje komunizma. U obilasku automobilskih fabrika u Torinu, njihov ambasador je posmatrao taj novi sistem upravljanja tako velikim industrijskim kompleksima i zaključio da je efikasan i da uspešno vodi fabriku. Verovao je da italijanski fašizam eksperimentiše jednom komunističkom idejom. Strah od socijalne revolucije je, bez sumnje, bio istorijska podloga da se ovako krupna transformacija fašizma, uz očuvanje celog njegovog bića, mogla preduzeti.

SISTEM podruštvljavanja je bio uveden u sve industrijske pogone sa više od milion uloženog kapitala ili sa stotinu zaposlenih radnika. Odatle se može prihvatiti kao tačno da su ovakvi radnički saveti postojali na teritoriji koju su oslobodili jugoslovenski partizani, kao što se kaže u "Enciklopediji samoupravljanja" iz 1979. U Rijeci, u Istri, oko Gorice, zaista je bilo živo podruštvljavanje fabrika - dolazi jugoslovenska vojska i odmah ih nacionalizuje.

Ideju podruštvljavanja proizvodnje jugoslovensko društvo moglo je da prihvati zahvaljujući činjenici da ona ima raniju evropsku i domaću, srpsku tradiciju. Kako je pisao Savo Mojić 1929. ("Privredni parlamenat"), u ustavu nemačke Vajmarske republike bili su propisani radnički odbori u industriji. U srpskoj tradiciji ne treba je tražiti u zadrugama Svetozara Markovića iz 1872, nego u amandmanima na Vidovdanski ustav 1921, Zemljoradničke stranke Mihaila Aramovića.

AVRAMOVIĆEVA stranka odranije je napravila ovakvu ideološku evoluciju "udesno", kako kaže Mojić, pa je zbog toga izgubila raniju snagu u narodu. U četničkom pokretu generala Mihailovića bila je grupa pojedinaca i partija (Socijalistička stranka) koji su imali neke projekte uvođenja radničkih sabora u industriji. Ustaški pokret u Hrvatskoj se bitno razlikovao od srpskog četništva, jer je zahtevao u svojim temeljnim ideološkim načelima da "svaki pojedinac mora imati neko privatno vlasništvo".

Da su italijanski fašistički zakoni o podruštvljavanju industrije bili ipak osnovni izvor ovog jugoslovenskog podruštvljavanja, pokazuje analiza dva temeljna zakona kojima je ono sprovedeno u delo. Od toga zavisi i konačna istorijska ocena ove jugoslovenske istorije, tj. da li je to bio proizvod evolucije jugoslovenskog komunizma i originalno rešenje ili samo proklijavanje novih mladica na sasečenom italijanskom panju iz 1944. i 1945.

TEMELjNI italijanski dokument je Povelja iz Verone - Zakonski dekret o podruštvljavanju preduzeća, nastala na osnovu rešenja na prvom skupu obnovljenog fašizma u Veroni, 13. januara 1944. Temeljni jugoslovenski dokument je Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva.

Oba su objavljena u službenim listovima država. Jugoslovenski je objavljen 5. juna 1950. Italijanski je podeljen u 48 članova, sa sedam tematskih delova, a Jugoslovenski ima 50 članova i šest delova. Naslovi nekih od tih tematskih delova upućuju na zaključak da je jugoslovenski zakonodavac držao na stolu italijanski model iz 1944.

Italijanski zakon određuje da preduzećem upravljaju direktor, generalna skupština, upravni savet i nadzorni kolegijum (collegio sindacale). Između italijanskog i našeg zakona postoje razlike u državnoj i privatnoj industriji, akcionarskim društvima i društvima sa ograničenim jemstvom. U dva poslednja slučaja se izostavlja nadzorni kolegijum.

ITALIJANSKOG direktora bira skupština tajnim glasanjem ili, u slučajevima kod privatnih kapitala, još i ortaci. Jugoslovenskog direktora imenuje država. Jugoslovensko samoupravljanje se razlikuje od italijanskog po tome što ima radničke savete, koji biraju upravne savete, a nemaju nadzorni kolegijum. U oba slučaja zajednička je skupština svih zaposlenih, koja se u jugoslovenskom zakonu naziva radni kolektiv (kasnije skupština radnih ljudi). U oba slučaja preduzeća moraju imati svoje statute (pravilnik u jugoslovenskom zakonu).

U oba slučaja se zaposleni dele u kategorije radnika, tehničkog osoblja i činovnika administracije. Jugoslovenski zakon predviđa da za samoupravna tela mora biti kandidata isto toliko koliko će ih biti izabrano, a italijanski zakon predviđa više kandidata nego što će ih biti izabrano. Zadaci ovih samoupravnih tela su da vode preduzeće, uključujući tu budžete koji su u skladu sa planom države, u jugoslovenskom, i ministarstva, u italijanskom zakonu. U oba slučaja postoji pravo podele dobiti. Italijanski zakon zahteva da radnici prilikom raspodele ne mogu dobiti manje od 30 odsto dobiti, a jugoslovenski zakon o tome ne govori.