Kopiranje austrijskog modela

TEMELjNI italijanski dokument je Povelja iz Verone - Zakonski dekret o podruštvljavanju preduzeća, nastao na osnovu odluke na prvom skupu obnovljenog fašizma u Veroni, 13. januara 1944. Temeljni jugoslovenski dokument je Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva.

Neophodno je uzeti u obzir da italijanski zakon ne predviđa podruštvljavanje proizvodnje u preduzećima koja imaju manje od 100 zaposlenih, a jugoslovenski u svim preduzećima. U Italiji je samoupravljanje važilo samo u oblasti industrije, ali ne i u kulturi, nauci i nekim drugim društvenim delatnostima.

Razlika je i u tome što je jugoslovenski zakon razdvojio radnički savet i upravni savet, a u italijanskom je isti, alternativno nazvan consiglio di amministrazione (di gestione). Jugoslovenski zakon je samoupravljanje preduzeća prepustio upravnom savetu, a ne radničkom, koji ga bira, a time i udaljava od proizvođača.

RAZLIKA je ogromna u očuvanju slobodnog tržišta u Italiji, kao i to što je podruštvljavanje izvršeno u državnim preduzećima, a u ostalim preduzećima je pojam individualne svojine sačuvan. Država je nazvana Italijanska socijalna republika, a u Jugoslaviji je slična izmena došla sa ustavnim promenama kasnije.

U Italiji je bilo nejasno kako su privatni kapital i privatna svojina postali društveni i kako je kapitalistima oduzeto pravo vođenja preduzeća, ali se i u toj zemlji ipak uvodi. I tu se deli dobit. Razdvajanje radničkog i upravnog saveta, iako je doprinelo birokratizovanju jugoslovenskog samoupravljanja, ipak je nemerljivo pridonelo tome da se ti saveti ne svode samo na zamerke oko deobe dobiti.

OVO nije jedina ustanova koja je uvedena u ustavni poredak socijalističke Jugoslavije a ličila je na istovetne ustanove u međuratnim i ratnim fašističkim državama. Posle masakra bečkih radnika i proglašenja diktature, u Austriji je 1934. uvedena potpuno nova struktura države i parlamenta. Umesto biranja poslanika (59 ljudi), njih su u parlament birali i slali različiti staleži.

Cilj takvog načina biranja je bio da se katolička Austrija ne utopi u nemački Treći rajh. Ustavom od 1. maja 1934. proglašena je za Hrišćansku stalešku državu (Christlichc Standesstaat). Ona je bila federacija tradicionalnih austrijskih pokrajina (Lander). To je bilo slično italijanskom sistemu proglašenom 1927. godine Poveljom korporacija. I tu su korporacije bila veća, različitih zanimanja i profesija, ali ih je bilo više.

USTAVNI poredak socijalističke Jugoslavije iz 1963, koji je teorijski razradio Edvard Kardelj (sa Vladimirom Bakarićem), bio je veoma sličan ustavnom parlamentu austrijske staleške države.

Državno veće (Staatsrat) - Savezno veće; Kulturno veće (Kulturrar) - Prosvetno-kulturno veće; Privredno veće (Wirtschauftrat) - Privredno veće;Zemaljsko veće (Landerrar) - Zdravstveno-socijalno veće i Organizaciono-političko veće.

U jugoslovenskom slučaju je postojalo i Veće naroda, slično Zemaljskom veću u Austriji 1934. Veće naroda je raspravljalo o pitanjima promene ustava i uopšte pitanjima državnog političkog sistema. U kulturno veće u austrijskom sistemu delegate je birala i Katolička crkva. Jugoslovenski istoričari su uočili sličnost austrijskog i jugoslovenskog ustavnog sistema, a sličnost sa Poveljom podruštvljavanja u Italiji 1944. obelodanjena je u trenucima krize komunizma. Nejasno je kako je u birokratski rečnik ušao naziv Povelja samoupravljanja za ustav iz 1963. Nauka to nije istraživala, a pitanje je da li se neko u to vreme smeo usuditi da to i istražuje.

MOGLO bi se nagađati o poreklu ovog istorijskog potkradanja tuđih filozofskih poredaka. Edvard Kardelj je nastojao da ustavne promene u jugoslovenskoj federaciji usklađuje prema tradiciji različitih slovenačkih socijalističkih pokreta i partija. Najznačajnija od njih je levo krilo Liberalne partije, ili partije Hrišćanskih socijalista, kako se po modelu te partije u Austriji nazivala. Bila je, u stvari, jedan samostalan ogranak austrijskog hrišćanskog socijalizma, a to je austrijski tip fašizma.

To levo krilo je vodio Edvard Kocbek, koga je Kardelj, kao velikog katoličkog intelektualca, veoma cenio. Oni su postali saveznici u pokretu otpora protiv nacionalističke okupacije, kao što su i austrijski hrišćanski socijalisti, sa svojom staleškom državom i parlamentom, završili u nacističkim koncentracionim logorima. Ono će biti obnavljano posle 1945. godine.

NA OSNOVU toga bi se moglo odgovoriti na postavljeno pitanje i ponuditi jedna definicija titoizma: Titoizam nije progres od staljinističkog totalitarizma ka demokratiji, nego degeneracija od staljinizma ka katoličkim totalitarnim diktaturama Srednje Evrope između dva svetska rata. Važno je sumnjati u to da je ovo svesno kopirano iz italijanske i austrijske moderne prošlosti! Pre će biti da je to proizvod nedostatka učenosti i temeljitije ideološke podloge.

Balkan je uvek potkradao evropske primere a da ih nikada do kraja nije uveo u svakodnevni život. Kao što je Tito formulisao da je potrebno držati se državne kontrole a ne klasne svesti radnika, tako je i ova učena retorika nove ustavnosti bila neuspela dekoracija na površini.

U bežanju od staljinističkog tipa totalitarizma, jugoslovenske komunističke vođe su uvodile promene koji nisu postojale, novu socijalnu i političku stvarnost. Na površini se stvar izmenila, građani su malo slobodnije disali, od 1961. slobodnije putovali u svet, ali je poredak sačuvao svoju suštinu komunističkog sistema. Italijanski sistem samoupravljanja iz 1944. je pretpostavljao postojanje slobodnog kapitalističkog tržišta. Ali on nije bio uveden u sve pore društva.

U jugoslovenskoj varijanti, slobodno tržište nikada nije uvedeno, iako je stalno o tome govoreno, i "dohodovni odnosi" u proizvodnji su postajali programski ciljevi, po kojima bi se jugoslovenski komunizam bitno razlikovao od svih istočnoevropskih. Jugoslavija je propustila priliku da prva pokupi mirenje ideje komunističke jednakosti sa kapitalističkim sticanjem profita. Umesto nje, tu je istorijsku ulogu odigrala Kina.