Tajni vojni savez sa Zapadom

PREKID odnosa sa sovjetskim blokom države predstavljao je dobit u vezi sa ugledom jugoslovenske federacije u spoljnoj politici. U istoriji svake druge diktature postoje kraće faze kada ona dobija opštu narodnu podršku, pa sistem policijske države postaje svojevrsna jednopartijska demokratija. Taj period je u Jugoslaviji nastupio 1955. i trajao je do 1962. Bez obzira na surovost političkih prilika, Tito se pokazao kao vešt političar. Njegova bezgranična moć improvizacije je razbijala sivilo lične vlasti. Gotovo večno izolovan na arhipelagu Briona, koji su se pretvorili u neformalnu jugoslovensku prestonicu, uvek u biranim uniformama, u lepom društvu, on je istočnoevropskom sivilu uvek davao jednu meru carskog sjaja.

Još iz vremena rata, a sasvim verovatno i pre njega, bila je upadljiva njegova sklonost ličnoj udobnosti. Kada je glavni kuvar u vodećem zagrebačkom hotelu "Esplanada" prebegao u šumu, brzo je našao put do Titovog štaba. Svaki prigovor na luksuz jednom sirotinjskom narodu je politički suzbijan.

HUMORESKA Branka Ćopića "Jeretička priča", u kojoj je opisano zatvoreno letovalište na morskoj obali nekog državnog rukovodioca, doživljavano je kao kršenje ugleda samog šefa države. Zbog ove Ćopićeve priče, republička društva književnika se angažuju da drže predavanja na univerzitetima i u omladinskim organizacijama. Neki su verovali da je pripovetka vodećeg pisca Ive Andrića "Vezirov slon" bilo disidentsko delo. Dvor travničkog vezira, koga su dozivali da jakom rukom i pogubljenjima uvede reda, pretvorio se u zabran u kojem se gone ljudi i udobno živi. Kao Tito na Brionima, i vezir je stvorio svoj zoološki vrt.

Spoljnopolitički ugled je ojačan odlaskom u državnu posetu Burmi i Indiji 1954. Iako je prvi impuls bio personalne prirode - susreti sa državnicima, kojima se na prolazu kroz Suecki kanal pridružio i egipatski predsednik Naser - iz njega se rodio jedan veliki pokret nesvrstanosti.

TRIJUMVIRAT - maršal Tito, pukovnik Naser i predsednik Džavaharlal Nehru - bio je proširen i arhiepiskopom Makariosom, predsednikom Kipra. Iako taj pokret nije doneo bitne koristi za Jugoslaviju, jer se pokazalo da je u časovima državne krize ostao potpuno izvan kruga odakle bi se mogla očekivati pomoć, on je nemerljivo mnogo značio za njenu afirmaciju u svim oblastima života, od politike do kulturne razmene.

Posle Staljinove smrti, u Sovjetskom Savezu 1953. počeli su da se odleđuju okovi koji su vezivali jugoslovenski brod. Obnavljanje odnosa i poseta predsednika Hruščova Jugoslaviji imali su pozitivne posledice i na unutrašnji razvoj države. Izgledalo je da su rane surovih progona 1949-1950. počele da zarastaju. U isto vreme, Jugoslavija je ekonomski napredovala. Podloga za to je i obilata pomoć zapadnih država.

RUKOVODILAC jednog ureda za američke sabotaže i diverzije u komunističkim zemljama (covertactions) Džordž Kenan (Kennan), pre 18. juna 1948, kada su prekinuti odnosi Jugoslavije i istočnoevropskih zemalja, ocenjivao je Tita kao psa ptičara koji je naučen da čeka i više mu nije potreban lanac. Drugi američki funkcioneri su bili bolje obavešteni, pa je američki ambasador već u junu 1947. izvestio, kako (1990) navode Lampi (Lampe), Priket (Prickett) i Adamović, u svojoj istoriji jugoslovensko-američkih ekonomskih odnosa posle 1945, da Jugosloveni ne bi uvek morali da blaženo prihvataju sovjetske instrukcije.

Postojali su jasni znaci jugoslovenske želje da se više sarađuje sa zapadnim državama. Delom je posredi bila i pojava pukotina u preambicioznom petogodišnjem planu, pa se tražila mogućnost da se novac zarađuje povećanjem trgovine sirovinama sa zapadnim zemljama. Ipak, glavni razlog je bio porast nepoverenja Staljina u samostalne političke veze maršala Tita sa britanskim državnicima.

PRAVU prirodu nepoverenja u jugoslovenske planove o balkanskoj federaciji istoričari će otkrivati tek u dalekoj budućnosti. Džordž Kenan je posle 1948. radikalno izmenio mišljenje i zaključio: "Ovakav Tito je naša najdragocenija dobit u borbi da zaustavimo i oslabimo rusku ekspanziju. Treba mu ostaviti da na svoj način radi na tome da se Istočna Evropa osamostali."

Tito se bojao da u slučaju sovjetskog napada na Jugoslaviju zapadni saveznici ne iskoriste tu priliku za ukidanje socijalističkog sistema. U tom pogledu, u Beogradu se od 15. do 20. novembra 1952. vode pregovori između trojne delegacije američkih, britanskih i francuskih predstavnika i jugoslovenske strane. Netačno je ubeđenje nekih jugoslovenskih istoričara da je Staljin spremao oružani obračun sa jugoslovenskim komunistima. Pretnje i zastrašivanja su zaista davali povoda za ta ubeđenja.

ANATOLIJ S. Anikijev citira Staljina da Tita treba ostaviti, jer je on u osnovi komunista. Imao je pravo što ga je smatrao improvizatorom. Sve velike promene, na prvom mestu ideje o društvenoj svojini kao leku protiv birokratizovanja, ostale su velika, izneverena improvizacija.

Francuski istoričar Žil Trud (Giles Troude), u neobjavljenom istraživačkom delu o maršalu Titu, otkrio je rezime izveštaja koji je američki general Tomas Hendi (Thomas T. Handu) sačinio u decembru 1952. Tom sastanku su prethodile tajna poseta generala Vilsona (Wilson) Beogradu, januara 1951, Milovana Đilasa Londonu, februara 1951, generala Koče Popovića Parizu, maja 1951, kao i "tajna vojna konferencija" američkih i britanskih vojnih izaslanika sa jugoslovenskim, u Sloveniji, jula 1951.

JEDAN "tripartitni komitet" sastao se u Pentagonu sa jugoslovenskom delegacijom od 16 oficira (dva generala i ministrom Velebitom) 6. avgusta 1951. Predsedavao je general Holmsted. Posle prethodnih priprema, Tito je primio tripartitnu delegaciju 15. novembra 1952. i s njom u razgovoru proveo jedan i po sat. Zatim je počela šestodnevna konferencija dveju strana.

Jugoslovensku stranu je vodio general Dapčević s petoricom oficira. Konferencija je pokazala bitno neslaganje u pitanjima odbrane od mogućeg sovjetskog napada. Dapčević je "izrazio svoje strahove" da bi tri četvrtine jugoslovenske teritorije i stanovništva bilo okupirano za 15-30 dana, a Beograd bi bio osvojen za šest dana.

U TOM slučaju bi se jugoslovenska vojska povukla u "bosansko sklonište". Zapadni predstavnici su ovu procenu proglasili defetističkom i zahtevali jugoslovensku "strategiju napredovanja". General Hendi je odgovorio da severoistok Italije, Jugoslavija i Grčka predstavljaju istu odbrambenu zonu, to jest jugoistočno krilo NATO.