Sjaj pozlaćenih uniformi

ZAPADNI stručnjaci su mislili da je jugoslovenska strategija precenila sovjetske snage za celih 29 divizija. U napadu na Jugoslaviju, od 370.000 vojnika, sovjetskih bi bilo samo 75.000. "U tom smislu postavljeno je pitanje prebacivanja vazduhoplovnih baza NATO iz Italije u Jugoslaviju." Sovjeti bi ohrabrili 11 mađarskih divizija "prodorom na Jadransko more do Rijeke", kao i 14 bugarskih divizija, "koje bi htele zgrabiti Makedoniju". Sumnjalo se i u rumunske trupe. Tada su Jugoslaviji odobrene vojna pomoć u tenkovima i avionima, francuska licenca za proizvodnju mlaznog aviona (fabrika aviona "Soko" kod Mostara), jedna milijarda američkih dolara za troškove od 1948. do 1955. i 6,6 milijardi francuskih franaka. Kao rezultat, Jugoslavija je - navodi se u ovom rezimeu - s Turskom i Grčkom formirala Balkanski pakt. Taj savez je smatran dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope.

Obavešten iz zapadnih listova o tome da je Tito dao izjavu šefu američke obaveštajne službe da će Jugoslavija ratovati protiv Sovjetskog Saveza, Blagoje Nešković je protestovao da se tako krupno pitanje može rešavati na ličnoj osnovi. Bio je smenjen i potom je postepeno otišao u zaborav.

IAKO je ovim paktom, sa Grčkom i Bugarskom, Tito uspeo da sačuva jugoslovenski komunistički poredak, to je ipak bio početak unutrašnje korozije koja je nužno vodila konačnom slomu. Prema datumima ovih poseta, kao i kratkim susretima s Titom lično, nameće se utisak da je postojao još tajniji kanal od ovog "strogo poverljivog". Inicijativa je dolazila sa Zapada, kao pokušaj da jugoslovensko vođstvo ne napravi novi zaokret ka sovjetskom bloku.

Savez komunističke zemlje sa jednom islamskom diktaturom, u kojoj su zajednički američki saveznici hteli da uvedu barem još jednu partiju, i monarhije u političkom i socijalno otuđenom narodu, bio je za sve iznuđen. Oduševljenje da je uveden u život iscrpljivalo se u blesku državnih poseta grčkog kralja, sa aristokratskom dvorskom svitom, i turskog predsednika jednom diktatoru.

NEOBAVEŠTENI posmatrač filmskog snimaka sa svečanog prijema grčkog kralja na Titovom dvoru ne bi bio u stanju da shvati ko je pravi monarh, a ko ga glumi.

Potomstvo je brzo zaboravljalo sjaj kraljevskih lenti i pozlaćenih uniformi sa ikonostasom ordenja. Ostala je u životu šala o Sulji i Muji, koji su na glavnoj sarajevskoj ulici postavljali dekorativne zastave, sve "jednu našu sa polumjesecom i zvijezdom i jednu njihovu trobojnu sa petokrakom". Tito je iz Turske doneo ideju da i on uvede jedan svoj "Plavi voz", kakvim je turski predsednik raspolagao od vremena Kemala Ataturka. Nešto je od tog savezništva, dakle, ipak ostalo.

AMERIČKA pomoć je počela odmah 1949, a vrhunac je dosegla 1953. Pomoć u hrani i uključivanje Jugoslavije u investicije u okviru Maršalovog plana doveli su do opšteg ekonomskog poboljšanja. Pomoć od 296 miliona dolara za naoružavanje armije od 600.000 vojnika nije se mogla nadoknaditi jugoslovenskim izvozom (izvoz 26 miliona i američki uvoz 234) u 1953. Američka pomoć se naročito povećala izborom predsednika Kenedija 1961. godine.

Do 1968, Jugoslaviji je stavljeno na raspolaganje dve i po milijarde dolara pomoći i time su otvorena vrata rastu državnog duga do kasnije sume od 12 milijardi. Iako je američki politički interes opao zbog procene da jugoslovenski model radničkog samoupravljanja ne može biti efikasno oružje potkopavanja sovjetske moći, on će sve do sloma jugoslovenske države 1992. ostati na prioritetnom vrhu. Sve se više osećalo da su katolički pokreti mnogo pouzdaniji saveznik za te ciljeve. Poljska je dobila na značaju, a katolici u Jugoslaviji postali su glasnici.

JUGOSLAVIJA je doživljavala i porast unutrašnje socijalne i političke harmonije. Suđenje i kažnjavanje nadbiskupa Stepinca posle 1946. nisu imali dubljih posledica. Nije se varao Stepinac kad je rekao da će kamen koji neko baci na crkvu pasti njemu na glavu. Britanski Forin ofis je izbegao da pruži podršku odbrani Stepinca, najviše zbog ubeđenja da je ta odgovornost za genocid nad srpskim narodom izuzetno visoka, ali i zbog želje da se prst ne pokazuje i na papu Pija HII.

Posledice ovog poboljšanja naročito su se osećale na onom delu jugoslovenske teritorije na kojem je vekovna religiozna netolerancija ostavljala trajan beleg na celom društvu. To su Bosna i Hercegovina i delovi Hrvatske sa srpskom manjinom. Iako je jugoslovenski unitarizam neumorno proglašavan glavnim državnim neprijateljem, on se i u tim uslovima zaista osećao.

BEOGRAD je postajao istinska prestonica jedne velike evropske države. Neke republičke prestonice i veliki jugoslovenski gradovi počeli su Beograd da uzimaju kao model vrlo uspešnog razvoja. Beogradski univerzitet je postao matični univerzitet gotovo svih novih univerziteta. Najpre onih u Skoplju i Sarajevu, a zatim u Prištini, Novom Sadu, Podgorici (Titograd) i Nišu.

Kriza jugoslovenske države je nastajala iz nesposobnosti užeg broja jugoslovenskih vođa u neposrednom okruženju maršala Tita da se pomire sa činjenicom da su ciljevi pre revolucije 1941. o oslobođenju svih jugoslovenskih naroda od politike unitarizma došli u kontradikciju sa istorijskom stvarnošću. Prirodni razvoj nije vodio ka raspadanju jugoslovenske zajednice, nego obrtno.

U KULTURNOM pogledu, Jugoslavija se počela unificirati. Latinično pismo je rapidno istiskivalo najpre srpsku, a zatim i makedonsku ćirilicu. Govoriti beogradskim ekavskim žargonom je postajalo moda vremena.

Ideolog jugoslovenskog komunizma Edvard Kardelj bio je prvi koji je pokušavao da zvoni na uzbunu. On nije bio samo "desna ruka" maršala Tita, nego s njim nerazdvojni dvojac koji je vodio zemlju. Na njega su se najpre odnosili i prigovori da je "crni klerikalizam", koji je razorio kraljevsku Jugoslaviju, zamenjen "crvenim klerikalizmom" novog vremena. Ta kovanica je po principu nezamislivog spajanja ulja i vode, izgledala apsurdna, ali ne i nestvarna.