Prvi televizor za čika Mitketa

DA sam kao klinac, a kasnije i kao mladić, imao bar malo od današnje pameti, dao bih nekome 80 odsto svoje ukupne zarade samo da me malo smiri i kontroliše sve moje nestašluke. I pored tolikog troška, opet bih bio multimilioner. Lepo je rekao jedan moj prijatelj: "Imao si mnogo pametne noge, ali toliko glupu glavu".

Ovo je izgovorio Dragoslav Šekularac sumiravši jednostavnim, narodskim jezikom svoju bogatu karijeru i buran život, i prisetivši se kako su ga doživljavali oni koji su ga najviše voleli: prijatelji i navijači. Veliki Šekijev prijatelj i savremenik Milutin Šoškić, legendarni golman Partizana, koji s ponosom ističe da je samo mesec i po mlađi od Šekularca, svedočio nam je pre nekoliko dana:

- Kada bi Bog našoj zemlji dao bar još jednog Šekularca... Ali skoro da sam ubeđen da se takav više neće roditi. Kada ste pričali s njim, nije bio neki filozof, neki poseban mislilac. Međutim, o fudbalu je znao bukvalno sve. Znali smo mi iz Partizana da nam se loše piše samo ako Šeki ima dobar dan. A često ga je imao, i to baš protiv nas, pa čak i kada smo bili moćni sa čuvenom generacojom koja se sa Real Madridom borila za titulu prvaka Evrope.

Kao što se zna, sve je počelo u Šekijevom rodnom Štipu, jurnjavom za loptom na peščanom isušenom koritu reke Otinje. Međutim, jedno beogradsko školsko dvorište bila je prva pozornica na kojoj je zasvetleo talenat koji će kasnije decenijama da blešti kao zvezda. Kao druga Zvezdina zvezda.

- Rekoh već da su me zvali Bucko, i stvarno sam do 10-11. godine imao neki kilogram više. Moji roditelji su se u stvari plašili da ne ostanem previše nizak. I onda se jednog leta dogodilo pravo malo čudo - za samo dva meseca sam porastao čak 24 centimetra. To čudo se desilo posle boravka u zavičaju mog oca Bogosava, u selu Kurikuće, na planini Bjelasici iznad Berana, tamo negde blizu Biogradskog jezera. Planinski vazduh, prelepa domaća hrana, radovi u polju sa rođacima. Kada sam se vratio u Beograd, društvo iz kraja me nije prepoznalo. Izračunali smo da sam tokom tog raspusta rastao pola centimetra dnevno.

Bio sam ubeđen da je to medicinski fenomen i sigurno podatak za Ginisa. Od onog nadimka Bucko, koji sam dobio kao dođoš u Beograd, nadenut mi je još gori. Društvo me prozvalo Selja, pa sam znao da moram da budem bar u nečemu bolji od ostalih da me više ne bi tako zvali - sećao se Dragoslav, koji do kraja života neće biti poznat ni kao Bucko, ni kao Selja, već kao Šeki. Mnogo kasnije, kada je zakoračio u svet fudbala, maštoviti novinari širom planete dodeljivaće mu nove nadimke poput onih "fudbalski Šopen" ili "Brazilac sa Balkana".

Ali vratimo se u to školsko dvorište Druge muške gimnazije s početka pedesetih godina prošlog veka...

- Na prvoj proveri za prijem u pionire Crvene zvezde, u jesen 1951, nisam prošao, iako sam među drugarima u kraju važio za najboljeg. Čuo sam posle da su ocenjivači rekli da sam žgoljav. Iz moje grupe odabrali su samo Zorana Petrovića, kasnije reprezentativca u odbojci koji je, kao i Miroslav Rede, postao veoma uticajan sportski novinar. Na Zoranovom primeru shvatio sam da veliki klub traži ozbiljnije i odgovornije momke, a ne zabavljače s loptom, što je bila moja osobina. Imao sam tada nepunih 14 godina. A za moj dolazak u pionire Zvezde zaslužan je bio čuveni čika Mitke, Dimitrije Milojević, inače predratni fudbaler beogradskog BASK. Radio je kao slovoslagač u "Politici", ali se u slobodno vreme bavio lovom na fudbalske talente po beogradskim malim igralištima i školskim dvorištima. Prišao mi je jedan dan i nije me pitao da li želim da dođem. Samo je bio kratak i jasan: "Mali, dođi sutra u Zvezdu" - prisetio se Šeki dana koji je neviđeno precizno odredio njegovu fudbalsku sudbinu.

I još nešto o čika Mitketu...

- Prvog dana u Zvezdi, na treningu, čika Mitke je nas klince poslao da skupljamo lopte iza golova na igralištu na kojem su trenirali Rajko Mitić i ostali seniori. Čekajući da lopta pređe gol-aut liniju, uočio sam da u igri tih velikana nema mnogo driblanja i držanja lopte u nogama. To me je na neki način razočaralo, jer sam smatrao da bez puno driblinga nema lepog i dobrog fudbala. A očekivao sam i da ću tu naučiti neku fintu, koju ću odmah "prodati" drugarima u ulici ili u školi. Tek na tom treningu sam uživo video sve velike igrače koje sam do tada video samo na slikama u novinama, Rajka, Branka Stankovića, Predraga Đajića. Čim sam došao do prvih para u Zvezdi, kupio sam čika Mitketu u to vreme najvredniji poklon - televizor. Bio je to moj dug prema čoveku koji me video, otkrio, lansirao u zvezde i prema njegovoj dobroj porodici. Inače, prve pare od plata u Zvezdi predavao sam majci Donki i uzimao koliko mi treba. Kasnije sam znao da delim šakom i kapom. Ne znam, možda često i pogrešnim ljudima - pričao je Šekularac.

SUTRA: ŠEKI STVARA KULT CRVENE ZVEZDE