Anjeli nudi milione za Šekija

VREME u kojem je Dragoslav Šekularac počeo da igra fudbal u Crvenoj zvezdi i vreme u kojem je postajao i nije prestajao da bude "opijum za narod", u mnogo čemu se razlikuje od ovog našeg vremena. Naslednici Šekija i njegove generacije danas se, u duhu digitalizacije života, sasvim drugačije ponašaju. Ono ljudsko se sve više gubi i podređuje jednom cilju - programirano odigrati devedeset minuta.

O tome koliko je zaista u tadašnjoj Jugoslaviji bilo važno da si zvezda, ali samo fudbalska, dovoljno svedoče događaji iz 1962. godine. U karijeri Dragoslava Šekularca ova godina je bila u bukvalnom smislu životna prekretnica i uticala je na životnu i sportsku sudbinu čuvenog i omiljenog fudbalera.

- Sve lepo i sve ružno dogodilo mi se u životu i karijeri te 1962. godine. Najlepše uspomene nosim sa Mundijala u Čileu, gde smo za mesec dana prošli sve faze, od euforije do tuge, letargije i raspada sistema. Sjajno smo krenuli, i posle poraza od SSSR (2:0), deklasirali smo Urugvaj (3:1) i Kolumbiju (5:0).Posle je došlo i sjajno četvrtfinale sa Nemačkom, ali u sve se umešala politika i drug Tito - sećao se Šekularac.

BILA je to čuvena poseta doživotnog predsednika i maršala Splitu i govor u kojem se dotakao i učešća "plavih" na Mundijalu u Češkoj.

- Tito je u samo jednoj rečenici pokazao koliko je zapravo moćan. Rekao je na tom skupu da mi nismo otišli u Čile da igramo za pare i dnevnice, nego smo, valjda, pre svega patriote. Za mesec dana su nam dnevnice bile ukupno 100 američkih dolara, a ljudi oko Tita više nisu smeli ni u oči da nas pogledaju ili da odluče nešto drugačije. Moral nam je pao, atmosfera više nije bila kao do tog trenutka. Čak su i Milutina Šoškića svi gledali belo kada je predložio da po povratku kući, umesto para, bar svi dobiju po jednog "fiću". Tako nas je jedna politička odluka možda koštala boljeg plasmana od četvrtog mesta u Čileu. Čehoslovačka nam je u polufinalu dala lagana tri gola, a u borbi za treće mesto domaćin Čile nas je savladao sa 1:0 - prepričavao je Šeki.

I opet ta "prokleta" 1962. godina...

- Kragujevačka "Zastava" je tada proizvodila automobile i imala sjajan ugovor sa torinskim "Fijatom". Čuveni gazda Đani Anjeli spremao se za put u Beograd, ali je imao i motiv više za dolazak u Jugoslaviju. Hteo je Dragoslava Šekularca i nudio je i više nego što je iko očekivao u Zvezdi ili u državi. Nudio je 500.000 dolara da pređem u Juventus. Ponuda je šokirala i mene i ljude koji su vodili klub. Ali tu nije bio kraj priče. Onih 500.000 dolara je bila ponuda za Zvezdu, a 750.000 je trebalo da bude na mom računu. Zvezda je bez razmišljanja prihvatila Anjelijevu ponudu, ali je onda proradila čuvena srpska ljubomora.

Kako?

- Pa lepo... Političari koji su bili oko Tita su hteli da se, takođe, lično sastanu sa Anjelijem, kojem je tada očigledno preči bio Šekularac od ugovora sa "Zastavom" i odlazak u Kragujevac. Proradila je ljubomora, kod mnogih i sujeta, pa se još od tada prepričava čuvena anegdota po kojoj je Tito lično rekao: "Ne ide Šekularac nikud. Ostaje u Zvezdi da zabavlja narod"! Nikada nisam prežalio te dane i dugo me je mučio ostanak u Beogradu. Imao sam šansu da budem još bolji igrač, a onda je usledio splet događaja koji me bukvalno unazadio - očajan je bio Šekularac.

PRVO je usledio Niš. "Prokleti Niš" i gostovanje Zvezde na "Čairu" i Šekijev nokaut kojim je tokom utakmice "počastio" subotičkog sudiju Pavla Tumbasa.

Trenutak kada je Šekularac udario sudiju Tumbasa, Foto Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"

- Nije trebalo ni da igram na toj utakmici. Bio sam povređen, ali me moja luda glava koštala karijere, praktično. Na noćenju u hotelu u Sićevu, onako, iz dosade, sam se takmičio sa jednim konobarom da ću za manje od deset sekundi da se popnem uz jedno brdašce. Vidi me svojim očima Aca Obradović, i pošto nije mogao da poveruje da sam povređen, stavi me sutradan u startnu postavu za meč protiv Radničkog. Na utakmici su nas tukli, provocirali, nama ništa nije išlo od ruke, i posle jednog starta sudija mi kaže:

"Šta je, Šekularac? Misliš da možeš sve? Ovde ja odlučujem!"

- Padne mi mrak na oči i udarim ga pesnicom. Bilo kakvo pravdanje je bilo suludo, pošto je sve zabeležio jedan od foto-reportera. Bio sam suspendovan godinu i po dana. Znao sam da je to bio praktično kraj svih mojih ludorija i jedne sjajne karijere - prepričavao je Šekularac jednu od ružnijih epizoda u svojoj karijeri.

JOŠ jedna pesnica, ali u Nemačkoj, koštala je Šekularca blistave trenerske karijere, više od 20 godina kasnije.

- Sve se dešavalo na našoj evropskoj utakmici u Kelnu 1989. godine. Sudija nas je u Nemačkoj krao "za sve pare", Drizić je na svu muku dobio i crveni karton, a ja sam u poluvremenu u tunelu na stadionu udario šamar nekom redaru koji nas je, pored svega, još i provocirao. UEFA me kaznila sa osam mečeva suspenzije, i to je bio praktično kraj moje trenerske karijere u Zvezdi, sa kojom sam osvojio dve duple krune i imao nezaboravne trenutke. Dugo su u klubu pričali kako ne postoji šansa da odem, ali sam im svima olakšao život, jer sam praktično sam doneo odluku da se povučem. Umesto mene je došao Ljupko Petrović, a uskoro su usledili Kup šampiona i finale u Bariju. Sve posle toga je istorija - podsetio je Šekularac na jedan od milion detalja iz svoje karijere.

"DESETKI" OCENA 11

RETKO se dešava, ali desilo se i ovo Dragoslavu Šekularcu. Na Mundijalu u Čileu 1962. godine dobio je ocenu 11! Iako je kod sportskih izveštača najviša "desetka", ova "desetka" Jugoslavije i Crvene zvezde je počašćen - jedanaesticom.

- Izveštač "Frans fudbala" me je počastio ovom ocenom uz konstataciju: "Zaboravite Pelea, stiže Šekularac". Svašta sam doživeo u karijeri, ali ovakvu čast nisam nikada - ponosan je do kraja života bio Šekularac.