Ni vojska nije uspela da ga smiri

ŠEKULARAC je bio vojnik fudbala, Zvezde, reprezentacije i - ulice. Naravno, u onom najlepšem smislu te reči. Međutim, nikoga od navedenih nije preterano slušao. Igralo se svuda po pravilima koja je svojim stilom pisao Šeki. Bio je i Titov vojnik. Sudbina je htela da to maltene bude - po kazni!

- Ja sam svoju kaznu već uveliko nosio na duši i na ramenima kada sam u Nišu udario sudiju Tumbasa, pa dobio 18 meseci zabrane igranja fudbala. Preporuka je bila da odmah odem u vojsku i tamo "odrobijam" svoje. Međutim, jedan pukovnik JNA, blizak Partizanu je sve nekako odlagao taj moj odlazak, a na kraju je ceo čvor razmrsio Aleksandar Leka Ranković, tada bukvalno drugi čovek u Jugoslaviji, iza Tita - sećao se Šekularac.

BLISTAV nastup na Svetskom prvenstvu u Čileu, na kojem je Jugoslavija osvojila "samo" četvrto mesto, bio je samo uvod u mnogo lošije stvari i događaje koji kao da su munjevito jurili, sustizali i saplitali Šekularca.

- Ranković mi je obezbedio brzopotezni odlazak u vojsku, tek pošto sam u zgradu SIV-a otišao da ga lično molim za uslugu. Čim smo se sreli, pitao me da li i dalje igram "šlagu" (pogađanje serijskih brojeva na novčanicama) i sve je ličilo na susret dugogodišnjih prijatelja. Veoma bitno u ovoj priči je da mi je poziv za vojsku na kućnu adresu doneo lično onaj pukovnik koji me "saplitao" nedeljama. Znao je Ranković, očigledno, vrlo dobro šta radi. Vojsku sam služio u Bileći i to sam godinama ponavljao, kao da su želeli da me pošalju na robiju, da me kazne kao nekog kriminalca. Nikada neću zaboraviti vojnu obuku u Bileći i čuveno Hadžibegovo brdo, ustajanje u četiri ujutro, marš pod punom vojničkom opremom od 42 kilometra. Plašili su me da ću ostati u vojsci punih šest godina ako ne budem poslušan. Sve je nekako promenila poseta Leke Rankovića koji je na proputovanju ka Dubrovniku došao kod mene u kasarnu. Ta poseta je naglavačke promenila i odnos prema meni - pričao je Šeki.

I ONDA još jedno svedočanstvo o Leki Rankoviću...

- Bio je taj politički obračun sa Titom, posle onog čuvenog i zloslutnog Brionskog plenuma. Leka je bio skrajnut na marginu društva, odjednom bez svih funkcija i privilegija. Sećam se jednog susreta u restoranu "Madera" pošto je bio smenjen. Iako je bio stalan gost, odjednom su konobari izbegavali da mu priđu. Jednog dana primetim tu odvratnu scenu, odem sam do šanka i donesem mu piće. Samo smo se pogledali i iskreno nasmejali. A znali smo obojica da za stolovima po ćoškovima sede "špijuni" - rekao je jednom Šekularac.

Veliki fudbalski dribler je bio nenadmašan na terenu, ali i vrlo prgav i van stadiona. Evo jednog tipičnog dokaza koliko je često jezik znao da bude brži od Šekijevih nogu i pameti...

- Znalo se koliko su oficiri, zapravo nekadašnji borci i narodni heroji bili zaštićeni u Jugoslaviji. Na nekoj proslavi u centru grada jedan takav narodni heroj je, uz čašicu više, pričao o fudbalerima kao o mangupima, koji o trošku naroda i radničke klase šetkaju po svetu i jure loptu. Potkači on tu i mene, a ja mu ne ostanem dužan nego ga sočno i glasno opsujem. Sutradan krene istraga, svedoci događaja su bili više nego detaljni u opisu celog slučaja i po kratkom postupku su me poslali mesec dana u zatvor u Padinsku skelu. Tako sam u biografiju upisao i 30 dana zatvora. Nisu me terali na njive i okopavanje, već sam ceo mesec bio u magacinu - prisetio se Šeki i ružne strane svoje sportske medalje.

I POSLE zatvora ostao je, ipak, upamćen po najblistavijim fudbalskim epizodama.

- Ljudi uopšte ne mogu da shvate kakav se fudbal igrao pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka. Ne mogu da razumeju šta za mene znači izbor u idealan tim sveta posle Mundijala u Čileu 1962. godine. Tvrdim da su Bobek i Vukas dvojica najboljih fudbalera koje je Jugoslavija imala. Posle toga smo možda ja i Džajić - pričao je često Šekularac.

I samo letimičan pogled na taj fudbalski tim sveta koji su sastavili najpozvaniji stručnjaci dovoljno govori u kakvom je društvu bio Šekularac. Na papiru i na terenu. Taj tim činili su: Šrojf (Čehoslovačka), Ejzagir (Čile), Novak (Čehoslovačka), Zito (Brazil), Alvarez (Urugvaj), Šnelinger (Nemačka), Garinča (Brazil), Šekularac (Jugoslavija), Zeler (Nemačka), Ponedeljnik (SSSR) i Zagalo (Brazil). Zanimljivo je da je na ovom spisku nedostajao samo slavni Pele, koji je te 1962. godine zbog povrede provodio vrlo malo vremena na terenu.

GODINAMA je, osim reprezentativne karijere, Šekularac isticao koliko su mu Partizan i partizanovci bili važni u životu.

- Partizan sam najviše voleo da pobedim. Uživao sam u tome, a s druge strane najbolji prijatelj mi je igrao u Partizanu, Zoran Miladinović, veliki gospodin. Bolji čovek od mene i neobično lep i pošten. Ipak, najviše mi je žao što moja generacija nije vratila milo za drago crno-belima za najteže poraze u našoj istoriji od 7:1, 6:1 i 6:0. A, sudbina se najluđe poigrala sa mnom kada sam umalo završio među crno-belima iz Torina, u Juventusu. Tešili su me moji zvezdaši posle tog događaja da je, eto, ipak dobro što nisam obukao crno-beli dres, iako je Zvezda od 500.000 dolara za transfer mogla da sagradi još veći i lepši stadion - sa setom se sećao Šeki.

Šekularac i Momčilo Vukotić, Foto Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"

"KAZNIO" OCA

ŠEKIJEV otac Bogosav koji se prvo bunio što mu je sin fudbaler, relativno kasno je shvatio koliko je Dragoslav u stvari slavan.

- Nije vredelo mom Bogosavu da pričaju da sam u Beogradu popularniji od Pelea ili "Bitlsa", na primer. Tek kada sam spojio nekoliko mečeva za reprezentaciju Jugoslavije počeo je redovno da dolazi i na mečeve Zvezde. Ali, pošto je svojevremeno pokušavao da me "prekomanduje" u Partizan, našao sam način da "kaznim" rođenog oca. Nikada od mene nije dobio besplatnu kartu, a mnogi su ih dobijali i šakom i kapom. Bogosav je uvek morao da kupi ulaznicu - sećao se Šeki.