Ranković dočekuje Crnjanskog

MILOŠ Crnjanski je još 1922. godine u tekstu "Novi oblik romana" napisao - "memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni". I Viktor Šklovski je avangardnih godina uočio da mesto tzv. umetničke proze preuzima i feljton, do tada novinarski, a ne književni žanr. Novi čitalac tražio je konkretnost u tematici i intimnost u načinu pisanja. I Memoroman Aleksandra Petrova (iz koga prenosimo najzanimljivije delove) nastao je na tragu tih shvatanja, a s još jednom novinom da pripovedač govori ne samo u prvom nego i u trećem licu, o svetu i veku, o drugima i o sebi.

PESNIK Tanasije Mladenović neočekivano poziva saradnike "Književnih novina" da u podne dođemo u prostorije redakcije. Priređuje prijem. Malo kasnim, po običaju. Soba je već puna. Primećujem poznata lica uglednih pisaca, umetnika, novinara, starijih i mlađih.

Prekoputa mene sedi prosedi čovek u godinama, leđima prema zidu. Na toj strani stola obično i ja sedim na našim sastancima. Oko nas nikog. Manjeg je rasta, u već vidljivo iznošenem, tesnom sivom sakou. Posmatra me. Sitno, izborano lice, ali veoma prodorne oči. Kao da su namagnetisane. Malo se pridižem i naginjem prema njemu.

- Ne poznajemo se. Ja sam Aleksandar Petrov. A vi ste?

- A, to ste vi! Pišete kritiku u novinama. Slao mi je novine Tasa. Čitao sam ja vas.

- A vi ste? - ponavljam pitanje.

Da mi je rekao Dante, Servantes, Dostojevski, ne bih se više iznenadio.

- CRNjANSKI, kaže. I pruža mi, ne ustajući sasvim, samo naginjući se prema meni, preko stola ruku. Stisak šake odaje ličnost. Njegov je čvrst.

- Nego, pre nego što ova parada počne - kaže smejuljeći se - da vam nešto ponudim. Imam jedan komplet svojih dela, u deset knjiga. Nije izdanje bogzna kakvo, ali je bar na dva pisma, ćirilicom i latinicom. Dali mi nešto kompleta, bez para. Ćirilična sam sva već razdelio, ostao mi jedan na latinici. Mogu da ga dam vama, pa možete i da napišete nešto, ako želite. Dođite, da malo popričamo.

Oklevao sam neko vreme, a onda otišao. Čekao me je taj komplet s posvetom u tvrdim koricama tamnoplave boje.

- Nisam se javljao jer bi uskoro trebalo da branim magistarsku disertaciju o Andriću. O poetskom u njegovoj prozi.

- Šjor Ivo, naravno! Svi pišu sada o njemu. O kome bi drugom!

- Pa vi ste dočekali njegovu prvu knjigu kao niko drugi! Divne su vam one rečenice o ljubavi oblaka, vidika, uspomena i zvezda. I za tu eterističku veru pisali ste da je snažnija u borbi sa mutnim smislom života nego kult heroizma i pobede. Kao poglavicu svog eterističkog plemena imenovali ste Bodlera. I naslov je za pamćenje - Andrić est arriv!

- PISAO sam o toj knjižici, koje se Ivo, vidim, odriče, još pre odlaska u Pariz. A i znao sam malo latinski! Svašta smo učili onda u školama! I dobro mi kasnije došlo u životu! Naročito u Londonu, u obućarskoj radnji!

- Pa i ja vama da kažem nešto što će možda da vas obraduje.

- Da čujem šta bi to mene još moglo da obraduje!

- Zar vas nije obradovao povratak! Strahovanja su ipak bila nepotrebna! Nije vas izneverila vaša zvezda! A nadam se da neće ni mene moja kada budem pisao doktorsku disertaciju o vama.

- Doktorat o meni? Pa, dobro, raduje me, samo ako vam dozvole!

- Mislite zato što ste još živ pisac! Pa i Andrić je živ, pa su mi odobrili magistarsku tezu o njemu.

- Nego, da vam ispričam kako je sve počelo. Kad već hoćete da pišete o meni, da vas malo zabavim. O tome ne pričajte nikom. Zasada. Da vidimo šta će biti dalje! Još me paze kao gosta.

ODSEO sam kod naših prijatelja iz Londona, ambasadora Srđe Price i njegove supruge Vukice. Tamo kod Rijeke, blizu Opatije. Ostave mene oni samog u kući, kad su videli da nema više panike, a odmah sutra ujutro neko zvoni. Otvorim vrata, a pred vratima stoji neki čovek. Lepo obučen, odelo, svetlo, letnje, šešir, kravata, ljubazan osmeh, pa i pre nego što ga upitah ko je i šta hoće, kaže on meni - Ja sam Ranković! A ja njemu - zar već! On se nasmeje! Vidim, ljubazan, koliko može da bude!

Pita on - da li mi je potreban šofer! Šta će meni šofer! Nemam ja kola! Nastavlja on - i kola i šofer! Pomislim ja, znači, došao da me vodi. Zna se kuda! Ali, ovako, sve u rukavicama. Ipak, mislim se, došao lično! Nije poslao druge! Pa i ja ljubazno pitam - a šta će meni kola i šofer?

- Pa dok ste tu, da malo vidite ove krajeve. Dugo niste bili, da se podsetite!

- A ko bi bio moj šofer, ili vodič?

Kaže on - pa ja, zato sam i došao!

- Vi lično?

- Sa najvećim zadovoljstvom! Odvojio sam vreme, pa ako želite! I desetak dana! Upoznaćete i moju suprugu, ako vam je po volji... Ali, prvo da se nas dvojica upoznamo! Meni je čast da budem u društvu velikog srpskog pisca!

- Neverovatno!

- Sada možete i vi da razumete zašto se moja sudbina nomada završava kao u bajci. Ili na filmu. Pravi happy end! Veliki fuss! I ovde u Beogradu! Zasada!

Crnjanski je zračio nadom, ali ga ni oprez nije napuštao.

IZBEGAVAO sam neko vreme da se javljam Crnjanskom. Prilikom ponovnog susreta upitao sam šta misli o "slučaju Ranković", s obzirom na to da je imao prilike da ga bolje upozna nego verovatno bilo koji drugi srpski pisac. Osim Daviča, naravno. Ozna sve dozna. Nije ipak doznala da će se Oketa na Brionima odreći Rankovića, kome se i u stihovima divio! A kada je pošao na Brione, obećao je bio Dobrici Ćosiću i Luletu Isakoviću da će da podrži Marka. Po povratku nije ih više ni pogledao.

- Da vam kažem šta se posle meni dogodilo! Poslao sam mu poštom, doduše s velikim zakašnjenjem, onih svojih deset knjiga, lepo spakovanih, na njegovu zvaničnu adresu potpredsednika države. Kad, za dan, dva posle te pošiljke, zvone meni na vrata ovoga stana. Otvaram vrata, nepoznati ljudi. Pitam ko su. Kažu - iz policije. Vidim, u rukama drže onaj moj paket s knjigama. Pomislim, pogrešio sam adresu. A oni pitaju da li sam ja poslao drugu Rankoviću ovaj paket. Kažem da jesam, ko bi drugi. A oni meni, pošto jesam, da sutra dođem kod njihovog načelnika na razgovor. I daju mi njegovo ime i adresu. Tamo kod Dunav stanice, u onoj novembarskoj ulici, kako se već zove. Pitam ja zašto, a oni meni - samo vi dođite. Ja njima kažem da u policiju ne idem. Ako je pogrešna adresa, neka oni pošalju paket na pravu. Ja u policiju ne idem. A oni meni da su mi rekli šta su imali da kažu. Uljudno mi zatim požele sve najbolje i odu.

KAŽEM ja Vidi šta se dogodilo, naravno samo njoj, a ona meni, kao što ponekad govorim i ja njoj, da se smirim i da čuvam pritisak. Pomišljam da i Rankovića nekako potražim, da vidim u čemu je stvar. U policiju ne idem. A i što bi! Slaže se i Vida, da sačekamo. Da sedim mirno u ovoj svojoj londonskoj fotelji, pa da vidimo. Uveče gledam, kao i obično, na televiziji Dnevnik u pola osam, kad ono "danas na Brionima". Ode drug Marko. I ne samo on! A ispadoh i ja rankovićevac.

- Pa jeste li ipak otišli tamo gde su vas pozvali?

- Zašto bih? Ali došli su oni ponovo kod mene.

- Niste se pojavili juče, kažu. A znate već zašto vas zovemo.

- Kažem ja njima, ja sam ne idem! Ako vi hoćete, šaljite po mene kola sa šoferom, pa me vodite kao hapšenika. Samo tako!

Događaj s policijom nije ostao bez posledica. Javio se strah.

ŠTAP ZA MARKA RISTIĆA

KAD je Crnjanski počeo da koristi štap, šetali smo po Tašmajdanskom parku. Poslednju našu šetnju pamtim po pominjanju Marka Ristića. On je svog nekadašnjeg prijatelja dok je živeo u izgnanstvu nazvao "mrtvim pesnikom".

- Kako bi izgledao vaš slučajni susret s Markom Ristićem?

- Vidite ovaj štap!

SUTRA: NIJE SVE CRNO OKO RANKOVIĆEVE GLAVE