Đilas na robiji zajedno sa četnicima

DA je srpsko pitanje postalo aktuelno krajem osamdesetih godina, svedoči i podatak da je Slavistički centar za ruska i slavistička istraživanja Univerziteta Harvard omogućio Aleksi Đilasu uslove da priprema zbornik posvećen srpskom pitanju, kao i da je američka Nacionalna zadužbina za demokratiju obezbedila finansijsku podršku.

Kako se u to vreme Aleksa Đilas nalazio u Americi, a rukopisi za zbornik su bili pisani u Srbiji, zapravo u Beogradu, Milovan Đilas se prihvatio posla da i on opšti sa saradnicima svog sina, da tekstove na kraju prikupi i pošalje ih u Kembridž. Saradnika je bilo trinaest, a tematika je znatno prevazilazila politički okvir. Ja sam pisao o Kosovu kao svetoj priči srpskog naroda.

A ONDA je stigla doista iznenađujuća vest: Harvard neće da bude izdavač tog zbornika. Tako je jedan od najuglednijih američkih univerziteta obelodanio svoj stav prema srpskom pitanju i pre nego što je knjiga s tim naslovom i ugledala svetlost dana. Svojevrsna intelektualna presuda bila je doneta pre uvida u predmet i rasprave o njemu i suda šire čitalačke i stručne javnosti.

S Milovanom Đilasom sam se povremeno sretao, većinom u društvu Dobrice Ćosića. Jednom smo se nas trojica u društvu Krinke vraćali mojim kolima iz rezidencije španskog ambasadora, gde smo imali susret sa španskim ministrom inostranih poslova. Kada je Dobrica izašao za trenutak da u apoteci kupi lek, Đilas je iznenada upitao Krinku zašto ga posmatra kao da joj je nekog ubio. Pre nego što je Krinka i stigla da bilo šta odgovori, rekao sam Đilasu da je najbliži rođak Krinkinog oca Boška Vidakovića, dakle i njen, stradao na početku rata, ne bez velike Đilasove uloge u njegovom pogubljenju.

- O kome je reč - izenađen, pa i zapanjen Đilas upitao je Krinku.

- O Miletu Cvetiću, rođenom bratu moje tetke Bose Cvetić.

- Nisam ga ja ubio! - gotovo je uzviknuo Đilas.

- Znam da niste! Vi ste samo potpisali smrtnu presudu!

- Šta sam mogao drugo! Nisam ga ja ni isleđivao. Optužen je bio da je trockista, a to je tada bio smrtni greh.

- Za isti taj greh, sumnjičeni su bili i Bosa i moj otac. Srećom Krcunova majka i moja baka protinica, iz Užica, bile su prijateljice, pa je Krcun svedočio u njihovu korist.

DOBRICA se utom pojavio i seo pored mene, a Đilas je rekao da ne moramo da ga vozimo baš pred vrata zgrade s njegovim stanom. Zamolio je, izlazeći, Krinku da mu se za trenutak pridruži van kola. I tada sam, i ja gotovo zaprepašćen, video u spoljnjem retrovizoru Đilasa i Krinku u zagrljaju.

- Šta ti je Đilas rekao? - upitao sam gotovo na prepad Krinku čim smo, i ne svrativši kod Dobrice zbog večernje obaveze, krenuli kući.

- Samo - oprostite!

- A ti?

- Da vam nisam oprostila, zar bih bila u vašem društvu! Onda me je zagrlio.

SPOMENUO bih ovde još jedan, pored niza drugih, događaj sa Đilasom. Početkom maja 1991. Krinka i ja smo se posle skoro jednogodišnjeg boravka u Japanu i Kini ponovo obreli u našem Beogradu. Sa zadovoljstom smo prihatili poziv da krajem proleća 1991. prisustvujemo poznatom godišnjem filozofskom skupu u Kruševcu.

Vraćajući se posle zanimljivih rasprava za Beograd zaustavili smo se u mestu Beli Kamen (ili mestu sličnog imena), nedaleko od crkve, pod vedrim nebom. I tu se nastavila diskusija. Govorili su oni koji do reči nisu došli ranije, među njima i Krinka. A kada je stiglo vreme za ručak, pozvao nas je da mu se pridružimo profesor filozofije Mihailo Marković, tada visoki funkcioner Miloševićeve Socijalističke partije.

POZNAVAO sam profesora Markovića prilično dobro, još iz mojih studentskih dana u biblioteci SANU. Ne jednom smo docnije pretresali akutna politička pitanja, slažući se uglavnom u ocenama, pa je Mihailo želeo da nas obavesti o svom viđenju događaja na jugoslovenskoj društvenoj sceni. S nama je za stolom sedeo i pesnik Ljubiša Đidić iz Kruševca. Jugoslovenska kriza bila je očigledna i velika, ali je profesor njeno razrešenje veoma optimistički predviđao do kraja godine. Jugoslavija se po njegovom ubeđenju neće raspasti, jer po Ustavu na referendumu o sudbini države ne odlučuju republike nego narodi, i to konsenzusom.

- A šta ako pojedine republike, kao Slovenija i Hrvatska, ne budu poštovale Ustav kao delo već bivšeg komunističkog režima - pitao sam.

- Ustav je iznad stranaka i politike, a tu je i Armija zlu ne trebalo.

- Armija može da bude efikasna samo u delovima sa većinskim srpskim stanovništvom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. I njena bi uloga morala u slučaju potrebe da bude samo odbrambena, da zaštiti ugrožene građane.

NIJE se profesoru mnogo dopala ta moja izjava, ali je zaključio da će i to biti dovoljno da se zaštiti država, s izuzetkom možda Slovenije, ili Hrvatske bez Srba. Srbi u svakom slučaju ostaju tu gde su, u zajedničkoj državi, čvrsto je uveren profesor.

A ispred crkve su se, dok smo mi uglavnom slušali profesora Markovića, odigravale zanimljive stvari. Sveštenik je primetio da sa nama u društvu ima dva politička zatvorenika iz Sremske Mitrovice. Milovan Đilas i sveštenikov parohijan su u ratu bili borci na suprotnim stranama, partizanskoj i četničkoj. Seljak je posle rata zbog navodnog ubistva partizana bio osuđen na duge godine robije. A spasen mu je bio život jer je, kako je i svešteniku poznato, ovaj nesrećnik bio četvrti četnik koji je bio osuđen za jedan te isti zločin. Trojicu četnika su komunističke vlasti streljale, a ovog četvrtog poslale da trune iza rešetaka. Predlaže sveštenik da njih dvojica pruže jedan drugom ruku. Đilas pristaje, seljak odbija.

NE USTAJUĆI s omalenog panja, jer došao je kad se ručak privodio kraju, bivši robijaš kaže da mu je zbog ovoga ovde, kada je bio na vlasti, i rukom pokazuje na Đilasa, uništena i mladost i bolji deo života. Viđao je on njega kako šeta sam tamo po zatvorskom dvorištu, mora da je imao velike privilegije.

Ne znam šta mi bi, priđem seljaku, čučnem pored njega i pitam ga da li zna šta je samica. Kako ne bi znao! Tamo su slali one koje nisu mogli da pokolebaju ni slome, najveće protivnike komunista. Nisu njega, ko je on, niko i ništa! Kažem, obraćajući se tihim glasom samo njemu, da je Đilas od devet godina cele dve proveo u samici. Zato je i šetao sam. Odmaknem se ja, ne verujući da sam ubedio u nečem svog sagovornika u seljačkoj odeći i opancima. Verovatno nisam. Kad, priđe njemu i Đilas. I on mu nešto govori, a šta niko od nas ne čuje. I pruža mu ruku, toliko vidimo.

Ustaje i nevino osuđeni seljak i pruža i on Đilasu ruku.

NEGATIVAN AMERIČKI STAV

NAGOVEŠTAJ Univerziteta Harvard, na samom početku devedesetih godina, o novom američkom odnosu prema Srbiji i srpskom narodu vremenom se sve više potvrđivao i zaoštravao u negativnom smislu da bi svoj vrhunac dobio bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999. godine. Zbornik posvećen srpskom pitanju je ipak, u izdanju "Politike", izašao 1991. godine, ali njegov domet bio je znatno ograničen srpskim jezikom.

(SUTRA: Da li je Branka Miljkovića ubila prejaka reč ili tuđa ruka)