Srbija gubi velikog pesnika

LUDE šezdesete! Ostavimo sada po strani prepucavanja preko plotova pakta i lagera. I našu spoljašnju politiku. I nesvrstanost! Pune nam novine o našoj velikoj ulozi u dekolonizaciji bivših kolonija, u buđenju savesti i prosvetljivanju svesti bivših kolonizatora.

A kuća nam podrhtava od žučnih polemika, silnih sastanaka, istorijskih plenuma, čistki zbog prekoračenih ovlašćenja u prisluškivanju i uhođenju, deklaracija o jeziku, predloga za razmišljanje, sednica zbog nacionalnih diskriminacija, od studentskih demonstracija i opštenarodnih ovacija nakon govora s najvišeg mesta i zbog obećavajućih proklamacija!

Kud god pogledaš, kud god kreneš, gde god se deneš, sve politika. U svetu baš i nije tako! I tamo, doduše, protestuju zbog rata u Vijetnamu. I zbog prava crnaca! I zbog seksualne diskriminacije. Srećom, mi vojnike šaljemo samo u mirovne misije. Nema problema ni zbog crnaca. Arape dočekujemo kao rođenu braću.

I ŽENE nam se ne žale da su mnogo neravnopravne, mada jesu kada se sve uzme u obzir. Na poslu, ipak, nemaju manje plate, a imaju plaćeno porodiljsko odsustvo. Sredstva za kontracepciju prodaju se slobodno u apotekama. Niko ne pravi pitanje. Žene mogu da odlučuju i kada će da rađaju decu. Zbog abortusa ne hapse i ne ubijaju lekare. Ne raspravlja se na tribinama ni o seksu devojaka pre braka. Seksualna revolucija nije uzdrmala osnove društva. Pa nema ni seksualne kontrarevolucije. Prednosti socijalizma! Doduše, ni socijalizam nije baš prešao preko porodičnog praga. Muškarci se još trude i često uspevaju da društvo i brak pretvore u svoj posed.

A o nekim se predrasudama ćuti. U svetu se već donose zakoni o zaštiti treće seksualne grupe. Kod nas, doduše, nema zakona da je ljubav prema istom polu bolest i kriminal. U Americi je takvih zakona bilo, pa će ove šezdesete da se pamte i po njihovom ukidanju. Zakoni o zaštiti, ipak, nikad nisu suvišni. Tu i tamo osvane i u našim novinama vest - muž ubio suprugu. Prebijen muškarac sumnjivog seksualnog izgleda.

DROGE nam još ne caruju na ulicama jer se i ne eksperimentiše s njima. LSD i spid nisu u slobodnoj prodaji, niti ih pisci uzimaju pred televizijskim kamerama kao u Novom svetu.

Možda zato kod nas ni hipika nema. Ništa slično Ešberiju. Ni Vudstoku. Nema ni bitlsomanije. Ni rok manije. Ni biblijske manije, ni religijskih sekti sa novim prorocima, uz to seksualnim manijacima i ubicama. Okreni-obrni - sve samo politikomanija. Ako nisu Tito i Partija, onda je - Crveni univerzitet Karla Marksa. Ali je i školovanje na Crvenom univerzitetu trajalo nepun semestar.

Ko se još seća, ko je zabeležio, da se na tom Crvenom univerzitetu, u Sali heroja, na Filološkom fakultetu, prvog dana, u junsko podne, studentima prva obratila Desanka Maksimović?

Saznala je Desanka Maksimović za početak studentskih demonstracija. Okrenula telefon Mire Alečković i upitala - hoćemo li? Zajedno su došle u Udruženje književnika. Neko čuo, neko nije. Ali na faks se ne žuri nikom.

Aleksandra sreću na stepenicama. Kažu mu kuda su pošle. Da li bi i on? Kud Desanka, tud i ...

DESANKU studenti dočekuju aplauzom. Pozivaju na govornicu. Niko im se još nije obratio, niko sa strane podržao.

Desanka im kaže da se među njima oseća mladom. Kao kada piše pesme. I poezija je mladost. I nema promena u društvu nabolje bez mladih. Sa njima, a ne bez njih, ni ne daj bože protiv njih, mora društvo da otvara svoje vidike. Budite ono što jeste i samo napred.

- Samo da mi obećate da ni kroz deset godina, ili više, nećete da izneverite sebe, onakve kakvi ste danas.

Kaže studentima da je došla iz Udruženja književnika. Sada ih je troje, tu je i pesnikinja Mira Alečković i mlađi književni kritičar Saša Petrov. Neka saslušaju i njih. A tek će da dolaze i drugi pisci, zna ona sigurno.

Dok njih troje još sede u sali, pojavljuje se i profesor svetske književnosti Vojislav Đurić. Prilazi govornici i izjavljuje da se potpuno solidariše sa studentskom akcijom i stavlja im se na raspolaganje.

POČELE su šezdesete i zagonetnom smrću pesnika.

Zima, 12. februar 1961. godine. U Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, veče hrvatske književnosti. Vodi ga profesor Ivo Frangeš. Odjednom - pauza. Nenajavljeni prekid od nekih desetak minuta. Svi se pitaju šta se događa. Nije valjda nešto strašno! Ono najgore? A ko zna šta je gore od goreg! Velika zavesa spuštena. Nastaje komešanje. Ali bez zvižduka. Nije trenutak za negodovanje. Ispred i dalje spuštene zavese pojavljuje se profesor Frangeš, ozbiljan kao uvek. Malo drhtavog glasa počinje da govori. Kao da se sprema da izgovori neku prejaku reč! Prošle noći je, ili u ranim jutarnjim satima, veliki srpski pesnik Branko Miljković u Zagrebu izvršio samoubistvo.

Program se nastavlja. Neki učesnici govore o Branku, prisećaju se njegovih stihova. Aleksandar, kao da nešto sluti, šapuće u sebi - uzalud ga budite!

I ko je prvi posumnjao u samoubistvo? Ko se prvi usudio da izgovori reč - ubistvo? Tasa Mladenović.

U PRAVU ili ne, ali treba imati petlju, pa se javno suprotstaviti zvaničnom saopštenju. Pogotovu kada je reč o slučaju s mogućno nepredvidivim, a opasnim odjecima. Srbija ponovo gubi velikog pesnika. Ponovo Branka. I opet sasvim mlado lisje na životnom stablu.

Isuviše je iskusan Tasa da bi govorio napamet. Krenuo je lično na strašno mesto i tamo se, tvrdi, uverio da ona fatalna grana ne bi izdržala težinu pesnikovog tela. Na takvoj se grani ne oduzima sebi život.

Tek posle, gotovo šapatom, počinju da kruže i neka druga svedočenja. Videli pesnika kako visi u neobičnom za samoubistvo položaju. Noge mu dodiruju zemlju. A onaj njegov čuveni crni šešir, širokog oboda, nabijen mu na glavu.

Nikad nisam upoznao Branka. Jednom sam ga sreo na stepenicama pred ulazom u salu Kluba književnika. Kasni sati. Izlazim, a on tek dolazi. Na glavi nosi crni šešir širokog oboda. Pozdravljam ga u prolazu. Nije me ni primetio.

POLA veka posle Brankove smrti, i koju godinu više, januara 2015. i srpski list u Čikagu "Sloboda" obaveštava svoje čitaoce u dalekom svetu o događajima u toj pesnikovoj poslednjoj noći. Navodi se u podužem članku svedočanstvo jedne žene.

Nju te večeri zove poznanik i moli je da pokuša da pripitog Branka izvede iz kafane na zagrebačkoj periferiji, punoj sumnjivih tipova. Dolazi i s vrata vidi šta se događa, pa se ne usuđuje da uđe. Branka svejedno ne može da izvuče iz tog opasnog društva s kojim se raspravlja o ko zna kakvoj škakljivoj temi. Negde u jutarnjim satima doznaje da je "gospon Branko ubijen". I gde se dogodio zločin. Kreće odmah i stiže da vidi pesnikovo telo kako visi na grani. Zapaža oko drveta tragove cipela u snegu. Policija ne dozvoljava pristup mrtvom pesniku.

Branko je tih dana pisao o predosećanju da će ga ubiti njegove pesme. Kao da su se dve namere, ubilačka i samoubilačka, udružile te noći.

Napisao je Miljković i stihove: Dva i dva su jedan kad padne poslednja noć.

Kasnije je stradalo i to drvo. Neko je posekao sve njegove grane. I stablo.