Erotika preko knjiga stiže na red

JAVIO mi se Davičo jutros telefonom. Prvi put. Nismo nikad progovorili ni reči. Pročitao je moj tekst o njegovim romanima u Savremeniku. Predlaže da se vidimo. Lepo je vreme, možda u bašti Udruženja? Vreme je lepo ali ne ide u Francusku 7. U podne, na Trgu, u Gradskoj, prekoputa bioskopa? Važi. Prepoznaću ja njega, doći ću malo ranije i zauzeću sto.

- Zdravo! Šta ćeš? - pita kao da se znamo ili kao da smo dva partijska druga koji se sreću prvi put.

- Kafu. Bez šećera.

- Dve kafe. I vodu - naručuje kelneru. - Dobrica je pročitao tvoj tekst u Savremeniku. Dopao mu se. Preporučio mi da ga pročitam. Ja taj časopis ne uzimam u ruke. Ali ako Dobrica kaže. Pitao sam Dobricu da li si pisao i o njemu? Kaže da nisi. Zašto? Dobrica je izvanredan pisac. I moj najbolji drug. Izvanredan čovek. Ako bi za nekog trebalo da žrtvujem život, onda bih za njega. Bez razmišljanja. A zašto ne pišeš kod nas u Delu? Šta ćeš ti kod njih?

- Pa da odgovorim prvo na ovo vaše drugo pitanje.

- Nemoj da mi persiraš. Nisi na "vi" razgovarao ni s mojim romanima.

- Čim se zakačimo prelazim na "ti". U Savremeniku imam odrešene ruke.

- Misliš da ih mi vezujemo?

- U Savremeniku sam mogao da pišem o vama. Čitavu studiju!

- O kome ne bi mogao u Delu?

- O Košu, Laliću, Mihailu, mislim. Sem da ih ne pocepam.

- A zašto bi uopšte pisao o njima? Kad o Dobrici nisi.

- U Savremeniku me niko nije pitao zašto baš o vašim romanima. A što se tiče Dobrice, svi pišu o njemu, svi ga hvale.

- Ti ne bi?

- Ne pišem da bih nekoga hvalio ili kudio. Nije ni tekst o vama bez kritičkih primedaba.

- Zato je dobar.

- Jedno su kritike, a kada se odlučuješ o kome ćeš u eseju, studiji, uvek ima i nešto lično. Za odluku o vama Pesma je presudila. I neke scene. Pročitao sam Pesmu kao petnaestogodišnjak. Stigla bila erotika na red. Prvo u knjigama, nažalost. Bora Stanković, Crnjanski, a onda, vaša Pesma. Naročito jedna, kažem, erotička scena.

- Između Miće i Ane?

- I ona je uzbudljiva. Zbog Ane. Ko je ne bi! Čak i Mića. Živi za revoluciju. Kao u onoj ruskoj, zapravo sovjetskoj pesmi - prvo avioni, nu a devuški potom. Kod Miće ni posle! Da ga Ana nije pritisla, ne bi ni znao šta je žena. Oženio se revolucijom.

- Na koju scenu onda misliš?

- ZABORAVILI ste Vekovića? Ona scena na tavanu je prava. Nisam onda ni razmišljao da li Veković siluje pralju. Prvo se ona opire, doduše, mada posle... Znate ono, kako da ne popusti ženska, popustila i Drinska divizija!

- Ostavi Drinsku diviziju! Nemoj samo i ti o Drini i Kolubari!

- Pa nije valjda Mića Ranović prvi junak u srpskoj istoriji! Ni u 20. veku. Samo kod onih pre njega bilo je manje filozofije. Ne bih povodom njih mogao ni da pišem o odnosu života i stava, sredstava i cilja. Onih hiljadu i više kaplara jednostavno su znali, kako je napisao Rakić, šta daju i zašto ga daju.

- Da nećemo opet i o Kosovu i Rakiću. Samo nam još Dučić fali.

- Pa zar se o Kosovu i njima piše danas?

- Malo li je pisano!

- Danas bi trebalo opet. Nego, da se vratim na Vekovića. S onom tavanskom scenom konačno je i kod nas razbijen u književnosti revolucionarni i socijalistički led kojim je bila okovana erotika. Naročito kad Veković, usred onog čina, kad pralji ne vidi lice, izgovara i ponavlja - što volim kurve! E tada sam i ja poželeo da doživim sličnu tavansku scenu.

- S nekom kurvom? Mada pralja nije kurva.

- Ne s kurvom! Niti imam para, niti bih plaćao za seks. Cinici kažu, rečeno, zašto postoji ljubav nego da seks dobiješ džabe!

- Nisi o tome pisao u Savremeniku.

NE ZNAM znam kako bih i u Delu! Tema o odnosu revolucije i erotike zahteva čitavu monografiju. A vi ste, a sada već mogu da kažem i ti, bio prava ličnost za tu priču o ljubavi.

- Zar nije i Dobrica?

- Dobrica nije napisao Hanu i onu izvanrednu pesmu Ljubav. Te pesme su mi, i kada sam čitao Pesmu, bile na umu. Mnogo više nego "Srbija"!

- Šta fali Srbiji ?

- Pišeš da znaš sva njena lica, a nekih nema. I onih koja znamo iz narodnih pesama.

- Da nećeš opet o Kosovu! Ili možda o časnom krstu?

- Možemo neki drugi put. Sve ima vezu i s krstom. Ali prvo i o mojoj tavanskoj priči.

- I ti? Kakva je bila tvoja?

- ZA MENE, kao i za sve moje vršnjake, studente, bio je problem gde i kako. Nije baš zgodno u prirodi, a i zavisiš od neba. Kada su devojke počele da dolaze i u kuću kod mene, nisam imao ni svoju sobu. A i da sam imao, šta vredi pored majke i tetke. Setio sam se jednom tavana. Hajde da jednoj pokažem vidik sa našeg krova. Krov je na jednom mestu zaravnjen, možeš na njemu da stojiš i vidiš i obližnju zvezdarsku šumu i Dunav u daljini, Možeš i da legneš i da se sunčaš. Ali ništa više. Opet nebo, a nije ni šuma. Ali je krov dobar izgovor da odeš na tavan. Da se porodica ne doseti... Neće niko da krene da nas proverava. A ja kao slučajno zaključam tavanska vrata. Setio sam se tvoga Vekovića. Srećom, toj mojoj devojci, koja je na tavanu bila prva mada ne i poslednja, nisu smetali moji "mračni" planovi. Nije ni ona imala ništa protiv takvog mraka. Nasmejala se. Obećala da će da pročita Pesmu. Dopala joj se Pesma, i Mića i Ana, ali ne ta tvoja tavanska scena. Ne voli ništa na silu

- I kakve sve to veze ima s časnim krstom?

- U SUŠTINI ja sam vernik. Sa svim sumnjama. Odlazim i u crkvu, mada ne tako često kao onda kada sam kao gimazijalac prvi put čitao Pesmu. Ima tu protivrečnosti između krsta i prirode. Priroda je priroda, ali nije sve u prirodi. Osetiš i sam kada preteruješ s prirodom. Zato postoji ispovest.

- Ti to ozbiljno?

- Naravno. Lakše je biti ateista. Naročito kod nas. Moj šurak je zbog crkve izgubio posao na fakultetu.

- Ako ideš u crkvu i voliš ikone - nastavlja Oskar kao da nije čuo šta sam rekao o šuraku - dođi jednom kod mene. I ja volim ikone, mada sam ateista. Ima nešto u njima što me podstiče da ih posmatram. I vise ikone u mojoj sobi. Baš na zidu iza mojih leđa kad pišem.

- Je li ti šapuću dok pišeš?

- Nemoj da me zezaš! Stvarno su tamo. Videćeš!

Viđam se s Oskarom s vremena na vreme. Zabrinuo se zbog "Predloga za razmišljanje". Ne nagovara me da povučem potpis. Od prvog našeg razgovora zna s kim ima posla. Nekog je uspeo da ubedi da ne ostaje na truloj grani, kako je i meni nazvao "Predlog".

Što više srećem Oskara, sve mi je nekako draži. Deluje iskreno. Kad govori o revoluciji podseća me na Miću Ranovića. Zanese se i priča kao vernik o otkrovenju.

RAZLAZ UZ MILIČINU VEČERU

I OSKAR Davičo pridružio se osudama moje Antologije poezije jugoslovenskih naroda, objavljene u časopisu "Delo" 1975. I to na politički i društveno opasan način. Znao je Oskar da sam skoro dve godine pre pojave Antologije proveo u Americi, pa je u jednom intervjuu rekao da je antologija takva kao da ju je sastavljao Henri Kisindžer. A spomenuo je i "Ciju" (CIA). Toliko!

I ja sam do vrata njegovog stana došao da mu kažem samo jednu rečenicu. Da ide ...

- Završili smo, Saša, taj razgovor. Rekao si šta si hteo da mi kažeš. Nemoj sad da nas Milica čeka s večerom.

I to je Oskar. A nije Milica Nikolić samo odličan pisac i umna i lepa žena nego sprema i odlične večere. Izvanredna žena. Gotovo la femme fatale.

PROMOCIJA

PROMOCIJA Memoromana Aleksandra Petrova biće održana večeras u 19 sati u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije.