Srednjovekovni plemić ispred Vidin kapije

VASKO Popa je bolestan. Krajem prethodne godine zajedno smo odlazili na preglede u vojnu bolnicu. Vozio sam ga kolima, a koristio priliku da i ja obavim neke analize pred kraći odlazak u Ameriku. Moji rezultati dobri, njegovi nisu. Desetak dana pred moj odlazak u Japan javlja mi se iznenada iz bolnice. Tog jutra su stigli njegovi rezultati i javili mu da se odmah spremi i bez odlaganja dođe. Lepo su ga smestili. Sam je u sobi s kupatilom. Zove me da ga posetim.

Obilazim ga skoro svaki dan. Primećujem da na stočiću pored kreveta, pod lampom, drži dve knjige. Pitam ga šta čita. Nešto na francuskom. Šta na francuskom? Knjigu klasične kineske i knjigu klasične japanske lirike.

- Zbog Crnjanskog? - pitam ga šaljivim tonom.

- Ne - odgovara ozbiljno. - Zbog tebe i mene.

- Kako to misliš?

- Japance čitam da vidim kuda ti ideš.

- A Kineze?

- Ovu kinesku knjigu, koja se zove Pusta planina, čitam da saznam kuda se ja spremam.

PRED oproštaj ga grlim. Uzdržavam se da ne zaplačem. Znam da je to naš poslednji susret. Osim, možda, jednoga dana na pustoj planini.

Vasku sam se javljao telefonom iz Japana jednom, dva puta mesečno. Obradovao se uvek, ali me i upozoravao da ne govorimo dugo da ne bih "bankrotirao". Skupi su pozivi iz dalekog sveta. A kada bih ga uverio da mogu sebi da dopustim to zadovoljstvo, raspitivao se o zemlji koja ga je interesovala kao pesnika.

Razgovarali smo poslednji put na Badnje veče po novom kalendaru 24. decembra 1990. godine. Nakon desetak dana kaže mi Haša - u smrti je Vasko bio tako lep!

Prisećam se naših razgovora tokom višedecenijskog bliskog druženja. Jedan je o Milanu Kašaninu i SANU.

ŠTA je Milan Kašanin radio pre, za vreme i posle velikih ratova može da se sazna iz enciklopedija i knjiga, biografije Radovana Popovića i intervjua Koste Dimitrijevića, a u novom veku i na sajtovima interneta. Milan, zajedno sa suprugom Katarinom i ćerkom Marinom često pedesetih godina posećuju našu kuću na Zvezdari jer je moj teča Mihailo Jakonić njegov školski drug.

Ostavila je Kašanina nova vlast više godina posle rata bez posla i potpuno ga bojkotovala. Pored ostalog i zbog kumovske veze sa knezom Pavlom. A onda ga zadužila da otvori i vodi još jedan muzej, kao pre rata Muzej savremene umetnosti i Muzej kneza Pavla, a sada - Galeriju fresaka.

- Nego, Mišo - počinje jednu od svojih priča Kašanin, koga svi s pažnjom i uživanjem slušaju, a ni njega nije teško naterati da ne izneveri očekivanja svojih vernih slušalaca - jesi li čuo kako se neko našalio s mojim nekadašnjim velikim prijateljem Veljkom Petrovićem. U njegovom kabinetu direktora Narodnog muzeja zvoni telefon. Veljko diže slušalicu i čuje kako ga neki, njemu odnekud poznati glas, pita:

- Jesi li to ti, Veljko?

Veljko odgovara da jeste, da je to on, a zanima ga ko mu se to javlja.

- Ja sam, Crnjanski, upravo se vratih iz Londona.

Zapanjen, Veljko kaže, - Nisam to ja - i spušta slušalicu.

Vrtiće se, valjda, i Crnjanski jednoga dana, nada se Kašanin te daleke 1954. godine.

ALEKSANDRU Kašanin izgleda, u njegovim kasnim pedesetim godinama, mada sede kose i brkova, ili baš zbog te srebrne boje prosute po glavi, otmeniji i čak lepši nego na slikama iz mlađih dana. Pravi srednjovekovni plemić, kako ih zamišlja Aleksandar, zaljubljen u narodnu pesmu i žitija, kojih se upravo sada prihvatio da čita. Mogao je i ranije, jer već godinama svake nedelje i o svim praznicima prislužuje u ruskoj crkvi.

Druži se sa sinovima ruskog sveštenika oca Vitalija Tarasjeva Vasilijem i Andrejom, kao i s njihovim drugom Dejanom Dejanovićem, studentom bogoslovije. Zahvaljujući razgovorima s njima, slušanju propovedi i učešću u bogosluženju, mada sasvim skromnom, otvaraju mu se pred očima vrata u svet vere kao čudesne i blagotvorne svetlosti.

I KAŠANINU kao da se lice ponekad ozari tom, koliko srpskom toliko i vizantijskom duhovnom svetlošću. Ako takva svetlost uopšte postoji, Aleksandru se čini da je za stolom vidi nekim svojim unutrašnjim očima. Naročito kada Kašanin govori o umetnosti i književnosti srednjovekovne Srbije, ravnopravne države u evropskoj hrišćanskoj porodici.

Ili kada Kašanin ustaje i počinje da govori napamet, na primer, odlomak iz romana Seobe Crnjanskog...

Ili kada sedi ispred Vidin kapije, uvek na čelu stola, okružen mlađim prijateljima. Priča im kako je trebalo da ima svoju seriju o srpskoj civilizaciji na beogradskoj televiziji. Smislio je tridesetak nastavaka. Znaju njegovi poštovaoci da niko drugi ne bi mogao u Srbiji da uradi tako nešto izuzetno nego samo on, autor, pored ostalih, i izuzetne knjige Sudbine i ljudi.

Vlast je, međutim, htela da pozove Keneta Klarka da učestvuje u predloženoj televizijskoj seriji o srpskoj umetnosti, da dođe i da svemu i on da svoje obeležje. Klark je upitao šta će on tu pored svog prijatelja Kašanina! Pravom znalcu srpske kulture i umetnosti, od njenih početaka do novoga doba, pored evropske, naročito francuske i ruske, Klark je poklonio svoju knjigu sa posvetom. Kašanina, ipak, nisu pozvali.

S VASKOM Popom Aleksandar takođe dolazi da posede i, uz piće, slušaju Kašanina i porazgovaraju sa njim. Kašanin govori da piše roman o beogradskom društvenom životu između dva svetska rata. Vasko ga ubeđuje da bi bilo zanimljivije kada bi napisao memoare. Stvarnosna proza je u usponu. I navodi primer Crnjanskog. Pa i Embahade su roman. I to kakav!

A ONDA - slučaj sa Akademijom. Začudo, Vasko, koji pred Aleksandrom kao da nema tajni, ne pominje ništa o predlogu da se Kašanin bira za akademika. Niti o svom stavu prema tom predlogu. Sve dok ne počne priča da je Vasko maltene Akademijina vrata zalupio Kašaninu pred nosom.

- Sam znaš koliko poštujem, pa i volim Milana. Ali Akademija nije samo naučna i umetnička ustanova. Ona je i društvena. Ili bi bar trebalo da bude. Svaka Kašaninu čast kao naučniku i kritičaru - uzbuđuje se Vasko dok u "Maderi" ispijaju crno vino. - Nije mu tu mesto sa svim onim što je nekada bio i za šta se zalagao.

- Šta da kažemo, recimo.

- Ne pominji mi neke njegove nekadašnje istomišljenike, posleratne akademike. Obrnuli kožu naopako. Prestrojili se, što se kaže, u hodu. Šta mislim i o njima u jednoj ustanovi socijalističkog društva bolje da ti ne kažem. Da se bar i on promenio, a nije. A sa Kašaninom bila bi Akademija još konzervativnija. Moraće i Akademija da se menja.

- Optužuju te da si govorio u ime Partije.

- Zar sam tamo ja jedini član Partije? Ako im nije bilo pravo, zašto nisu glasali! Mogli su da me nadglasaju da su hteli. Ćuteći su skinuli predlog s dnevnoga reda!

Gleda Aleksandar Vaska crvenog u licu, već mutnog pogleda, pa ne želi da mu, kada nastavljaju da šetaju Tašmajdanskim parkom, povređuje očigledno živu ranu na duši.

NOVI LEVIČARSKI JEZIK

U SUSRETIMA sa Milanom Kašaninom ne mimoilazi se ni politika. Vasko hvali srpske liberale na vlasti zbog novog, Vasku još uvek dragog levičarskog jezika. Kašaninu se Vaskove pohvale ne dopadaju, naročito u poređenju sa političarima bivšeg, njegovog doba. Za novu zvezdu na nebu srpske politike kaže da je još mlada i da bi trebalo još mnogo da uči da bi po znanju dostigla i nekadašnje gimnazijske profesore.