Miran razvod bolji od lošeg braka

KASNIM na sednicu skupštine mog književnog udruženja. (Aleksandar uvek nekuda kasni, pa trči da mu trolejbus ne pobegne kada ga iz daljine ugleda da stoji na početnoj zvezdarskoj stanici. Kad para za taksi nema, neka ranije ustaje ili se brže za polazak sprema!). U trolejbusu 28 prelistavam nekoliko novina i tražim tekstove o Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog jezika.

Jutros sam čuo na vestima da se Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog jezika podvrgava kritici. Na brzinu sam saznao da Deklaraciju podržavaju najugledniji hrvatski pisci i lingvisti, Krleža, Šegedin, Tadijanović, Cesarec, Frangeš, Pavletić, Katičić, a i da iza nje stoje i sve bitne hrvatske ustanove kulture. Zaključujem da je reč, ipak, o partijskom aktu. Malo me samo čudi Vjesnikovo ograđivanje. Preporučuje Vjesnik, sasvim u Staljinovom stilu, da probleme i s jezikom, kojih ima, mora da rešavaju, naravno, Savez komunista Jugoslavije i SK Hrvatske. Zar nisu i svi potpisnici Deklaracije komunisti, kao i rukovodioci svih hrvatskih kulturnih i naučnih ustanova?

SALA Udruženja već prepuna kad stižem. Nijednog slobodnog mesta. Za stolom sede Dušan Matić, predsednik Udruženja, i Petar Džadžić, potpredsednik. Skupština samo što nije počela da radi. Matić me vidi kako stojim kraj vrata, jedini na nogama, pa predlaže da me Skupština izabere u radno predsedništvo jer za stolom ima jedna slobodna stolica. Lep gest.

Danas je 19. mart 1967, a ja sam, sasvim nedavno, 18. decembra 1966. objavio tekst u Politici - "Matićev đavolski posao". I baš o njegovim izabranim tekstovima. Urednici Zira Adamović i Miodrag Maksimović Maks nisu sigurni kako će Matić da reaguje na moju kritiku, mada u suštini pohvalnu. Ima u toj kritici, stvari koje, po njihovom mišljenju, mogu da se ne dopadnu doajenu srpske poezije.

TVRDIM da je Matić najbolje pesme napisao kao nadrealista, pre trideset godina! Može takvo tvrđenje da zapanji i Vavu Hristića, autora predgovora i izbora.

- Nećeš li to malo da ublažiš? - pitanjem me savetuje Zira, iskusni novinarski vuk.

- Ma neka ide ovako - smejulji se Maks. - Ne moraju svi da mu se dive i posle pohvala očekuju da ih primi na poklonjenje.

- Pa nazvao sam ga čarobnjakom jezika!

- Nisi, nisi - ispravlja me kao i uvek dobro raspoloženi Maks. - Samo si napisao da su rane pesme nagovestile čarobnjaka, ali da se dalje u tom pravcu nije razvijao.

Maks i kasnije nastavlja da se šali.

- Ne javlja nam se naš Matić! Mora da se još oporavlja od tvojih pohvala.

A,EVO, sada, Matić me poziva u radno predsedništvo. U tim me mislima prekida Mihiz svojim zahtevom da se Skupština izjasni o hrvatskoj Deklaraciji, a prvo da sasluša "Predlog za razmišljanje" grupe srpskih pisaca.

- Prvo da se držimo dnevnog reda, zahteva Matić, - onih pitanja zbog kojih smo sazvali Skupštinu. A posle može i o tvom predlogu. Pod razno, posle pauze.

Matić kao da zna o čemu se radi u Deklaraciji i verovatno naslućuje o kakvom je Predlogu reč. I dobija, uprkos Mihizovom protivljenju, podršku većine prisutnih.

Malo ko pamti, a i nema nas mnogo živih posle pola veka od onoga dana, o čemu se raspravljalo i odlučivalo pre pauze. Ni Predlog, za razliku od, po nedavnim hrvatskim ocenama, istorijske Deklaracije, gotovo niko više ne pominje. A kakvu je tada gužvu izazvalo to Razmišljanje.

NA PAUZI se ni o čemu drugom ne govori nego o Predlogu. Mihiz okružen piscima odgovara na pitanja. Drži par stranica u rukama, čita neke pasuse i imena potpisnika, kojima, kaže, može da se pridruži ko se slaže s tih nekoliko bitnih stavova.

Ne želeći da se guram oko Mihiza, pitam Zorana Gavrilovića, svog profesora s postdiplomskih studija, da li zna o čemu je u Predlogu reč.

- Nisam čitao taj "most" za razmišljanje nego hodao po njemu - odgovara Zoran ozbiljnim glasom. - Sve je jednostavno. Predlaže se da najviši državni organi usvoje osnovne hrvatske zahteve. Jezik hrvatskog naroda treba nazivati hrvatskim, a srpskog naroda srpskim. I dodaje se zahtev da se uspostavi potpuna ravnopravnost oba jezika i pisma, u Srbiji za Hrvate, i u Hrvatskoj za Srbe. To uključuje i školovanje pripadnika oba naroda na svojim jezicima i po svojim nacionalnim programima u obe republike. Toliko.

Zašto ne bih i ja potpisao kad se slažem s onim što čujem.

ŠETAČ po "mostu" Zoran Gavrilović počinje svojim dubokim, malo promuklim, mada ne i patetičnim glasom, da čita Predlog. Čim završi Matić ustaje i napušta salu. Džadžić otvara raspravu. Diže se više ruku. Prva je Mihizova, kome Petar daje reč. Roksanda Njeguš, iz prvog reda kraj prozora, ustaje i protestuje. Želi da povodom ovog nacionalističkog ispada govori, na šta ima pravo i po svom stažu, kao pisac i kao komunista.

Počinje da optužuje Džadžića zbog pristrasnosti, a i kao saučesnika u ovoj nedopustivoj ujdurmi i Džadžić ustaje i napušta salu. Roksa nastavlja da dobacuje i da se buni. Kažem joj, jer moram sad ja da vodim Skupštinu, da se Mihiz doista javio prvi, a i za nju je bolje da posle njega komentariše i Predlog i njegovo objašnjenje.

MIHIZ uglavnom ponavlja osnovne teze Predloga i smatra da u njima nema ničeg šovinističkog. Za razliku od Roksande, ministar kulture Vukos govori veoma mirno i razložno, ali predlaže da se Predlog sada ne usvoji. Biće još rasprave i o Deklaraciji, tek je počelo. Posle burne rasprave govorim poslednji. Smatram da je posle svega bolji miran jezički razvod nego loš brak. Skupština ne usvaja Predlog, a već se pominje sazivanje vanredne skupštine.

Nastaje gotovo nezapamćena hajka, u staljinističkom duhu skoro dvadeset godina posle raskida sa Staljinom.

KAZNE su, ipak, blaže. I za one koji se ne kaju, ne samokritikuju, ne povlače potpise. Preti se hapšenjem, ali hapšenja nema. Ali ne izostaju i u Srbiji, pogotovo u Hrvatskoj, smene, isključenja, ukori, ostavke kao posledica stavova o jeziku.

Zapanjuje, ipak, krajnje udvorički odnos pisaca hrvatske Deklaracije prema komunističkim vlastima. I u samoj Deklaraciji i u izjavama posle njene osude.. U Predlogu, naprotiv, ni reči o komunizmu, Revoluciji, Partiji. Ni mnogi potpisnici Predloga nisu članovi. Ipak, odnos povučenih i nepovučenih potpisa je porazan: 30 prema 12 u korist prvih. U drugoj grupi većina je nepartijaca. Nama je, naravno, lakše! Ne gubimo samo tzv. partijske privilegije jer ih nismo ni imali.

SUTRA: KO JE TITO - VOJSKOVOĐA ILI MRTVI KIT