Ko je Tito - vojskovođa ili mrtvi kit

ALEKSANDROVE pesničke i životne planove zapretio je sedamdesetih godina da poremeti niko drugi nego Erih Koš, njegov književni promoter iz ranih književnih dana.

Aleksandar je u Književnoj reči, lista nove, od Aleksandra mlađe književne generacije, objavio rukovet pesama iz već pripremljene pesničke knjige Brus. Naslovom je pesnik hteo da nagovesti svoje, novim sredstvima izoštreno, pesničko opredeljenje. Trebalo je da leti perje poezije i da godi ukus brusa.

Na istu metu ciljao je i naslovima nekih ciklusa, kao što je bio i naslov Mašina za tucanje. Pesme, kratke i veoma kratkog stiha, donekle apsurdističke, a donekle i erotički i društveno provokativne, stigle su sa stranica Književne reči iz baš tog tucačkog ciklusa i u ruke Eriha Koša.

"Moje desno oko / Ne liči na desno oko / Moje desno oko / Liči na hram /

Ako moje levo oko /Hoće da liči na moje desno oko / Mora da izmisli hram / I u njemu sahrani vojskovođu / Vojskovođu držim u sebi / Od koga ću pozajmiti hram."

NA SEDNICI Uprave književnika Srbije Koš diže ruku i javlja se za reč. Odlučio je da govori o jednom književnom skandalu, mada Udruženje književnika za takvu raspravu nije pravo mesto. Kaže Koš da je već uspostavio kontakte s nekim partijskim drugovima iz republičkog CK i zamolio ih da mu pomognu u pripremi jednog sastanka. Članovi Uprave zanemeli, pitajući se o čemu je reč. A reč je, objašnjava Koš, što se u jednoj pesmi, objavljenoj u poslednjem broju Književne reči, govori o živom predsedniku Titu a traži priprema za njegovu sahranu.

Dopušta da je članovima redakcije lista promakla poenta te kratke pesme, jer ne spominje se ime nego samo vojskovođa, ali za njega nema nikakve nedoumice na koga autor tih stihova cilja i šta želi da poruči. Autor je član našeg Udruženja i zato govori o tome na sednici Uprave, ali samo s predlogom da se odredi ko će u njeno ime da prisustvuje razgovoru sa političkim rukovodstvom naše zemlje o toj drskoj provokaciji. On, pored sebe, predlaže i drugaricu Jaru Ribnikar.

UREDNIK Književne reči Milisav Savić, očigledno krajnje zabrinut, javlja se telefonom Aleksandru iste večeri. A Aleksandar se tek vratio iz Amerike gde je održao nekoliko predavanja i na par mesta čitao pesme. Ne časeći časa, Aleksandar poziva telefonom Jaru, s kojom je, i sa Zoranom Gluščevićem, sarađivao pre toga na objavljivanju jedne serije knjiga.

Kaže mu Jara da i ona misli da je stvar veoma ozbiljna, mada tu njegovu pesmu još nije čitala. Ali Koš jeste i čvrsto stoji iza svojih zaključaka. Pita je Aleksandar da li vredi da on porazgovara sa Košem, koji mu je nekada, kao književnom početniku, bio čak neka vrsta mentora. A Aleksandar je i pisao o njemu.

- Pokušajte, neubedljivo odgovara Jara, šta biste drugo!

PORAZMISLIO je Aleksandar malo, posavetovao se sa svojom devojkom Krinkom, kasnije suprugom, pa onda zove Koša. Čini mu se da ga je Jara već obavestila o njihovom razgovoru. Koš ledenim glasom odbija da o bilo čemu razgovaraju telefonom, ali pristaje da se sretne s Aleksandrom da bi saslušao šta želi da mu kaže.

Mogu li da se nađu sutra? Mogu. U Udruženju? Zašto da ne. Samo ne na spratu. Tamo je uvek gužva, kaže Koš, nego u hodniku pred vratima njihove sale za sednice i književne večeri. Nema Koš mnogo vremena, pa ga moli da kada se sretnu odmah pređe na stvar i da bude kratak.

Pravi Koš! Precizan, direktan, sažet, a uljudan. Tako i piše. Jedan kritičar opisuje stil njegove proze - kao da je pisana dobro zašiljenom olovkom.

ERIH Koš je u Francusku 7 stigao pre Aleksandra. Mora da je takav bio i kao ratni komesar. Stoji nepomičan, uspravan, mršav, stegnutih vilica, strogog pogleda, uperenog pravo u oči sabesednika, ili okrivljenog. Samo nije u uniformi nego u savršeno ispeglanom građanskom odelu. Pita odmah - šta ste hteli?

- Vratio sam se iz Amerike. Tamo sam sreo profesora, slavistu, dobro zna naš jezik.

Košev se ledeni pogled pretvara u pogled pitanje, pa i čuđenje. O čemu ovaj priča?

- Kolega poznaje i ceni vaše delo. Napisao je članak o vama, s izrazima divljenja. Na engleskom, naravno, i trebalo bi uskoro da izađe u jednom poznatom američkom naučnom časopisu.

Košev pogled nastavlja da se menja. Interesovanje umesto čuđenja, a stisnute usne kao da razvlači jedva vidljivi osmeh zadovoljstva.

ZANIMLjIVO, kaže, ne krijući iznenađenje. Kako se profesor zove? Ne, nije čuo za njega. Ne prati tu vrstu periodike. Je li to sve što želi da mu saopšti?

Ne, hoće i da se pohvali. Stariji kolega je čitao njegovu kritiku o Vrapcima Van Pea, objavljenu pre više od desetak godina u Savremeniku, ako se seća. Seća se, a i lice mu za trenutak dobija opet izraz sudije.

- Citirao me je. I ono o Jevrejima, ali najviše one rečenice o Velikom Maku. Ono o kultu ličnosti. On razume moj nekadašnji opravdani strah jer ja ne spominjem imena. A on otkriva i pravo ime Velikog Maka. Po njemu je mrtvi kit samo metafora za ličnost čiji ste kult žigosali. A smatra kolega da ste izvanredno opisali i celu ceremoniju buduće, sada verovatno ne tako daleke sahrane. Zavaravanja nema, na šta jasno upućuju rime koje sugerišete - mi volimo kita, a to zvuči poznato, kao mi volimo...

- Ovu priču skupo ćete da platite! Sve je to vaša dosetka, a ne nekog američkog profesora.

- Bilo čija da je, izgleda mnogo realnija nego vaša dosetka o mojoj pesmi.

Koš odlazi ubrzanim korakom, zgrčenog lica i bez pozdrava.

Kasnije tog dana javljam se Jari. Ona mi odmah kaže da ju je zvao Koš. Ne pomenuvši detalje našeg razgovora, samo ju je obavestio da je odlučio da odustane od sastanka u CK-u. Nije ovo trenutak za aferu s mogućno dalekosežnim, a nepredvidivim posledicama.

Vasku Popi pričam o toj maloj drami posle njenog odigranog epiloga. Pročitao Vasko pesmu, odmahnuo rukom.

- Ništa strašno, samo gledaj ubuduće da izbegavaš vojskovođe. Pogotovu nemoj da ih sahranjuješ.

SUTRA: STRADANjE GOJKA ĐOGA