Bronzana glava iz vunenih vremena

VIKTOR Šklovski je Aleksandra poveo kod Mihaila Bahtina. Nisu ove dve žive legende stanovale daleko jedan od drugog, pa je Viktor Borisovič povremeno posećivao svog nekadašeg neistomišljenika po, za njih, veoma ozbiljnim pitanjima načina tumačenja književnih dela.

Aleksandra je Šklovski pred ulazom u zgradu zamolio da upita Bahtina da li je on pravi autor knjiga, koje su pod svojim imenom objavili njegovi saradnici Valentin Nikolajevič Vološinov i Pavel Nikolajevič Medvedev. Njemu nije zgodno, zbog raznih razloga, da ga o tome pita, ali je uveren da je takva dela mogao samo on da napiše.

Na pitanje o autorstvu spornih knjiga Mihail Mahailovič odgovora najpre sasvim kratko. Njegove prijatelje je to autorstvo koštalo skupo. A zatim, dok mu se suva i žuta koža na licu malo rumeni od sećanja, počinje da priča.

VOLOŠINOV je posle razorne kritike te knjige o marksizmu i filozofiji jezika morao da zaćuti i prestane da objavljuje. A i umro je mlad od tuberkuloze, nekoliko nedelja pre svog četrdeset prvog rođendana. Sudbina drugog darovitog kritičara, teoretičara i omiljenog profesora bila je još gora. Ni Medvedev nije dočekao pedesetu godinu. Streljan je strašne 1938. godine (Aleksandru proleće kroz glavu brza kao munja misao - one iste godine kada je on rođen).

Medvedevljeve knjige, uključujući i onu koja se pripisuje njemu, Bahtinu, o formalizmu u nauci o književnosti, bile su uklonjene sa svih polica biblioteka, većinom i uništene. Ne zna mu se ni mesto sahrane.

ALEKSANDAR je za Đogov slučaj saznao krajem maja 1981. godine, kao Fulbrajtov stipendista u Americi, kada su Vunena vremena bila zvanično povučena i uništena, pre nego što je Đogo bio uhapšen. Razmišljao je, pre toga, da sa suprugom, takođe Fulbrajtovim stipendistom, tog leta i ne dolazi u Beograd. Ali kako da se ne vrate u Beograd bar na par letnjih meseci kada su vunena vremena iz pesnikove knjige pohrlila u stvarnost?

Stižu uoči samog suđenja. Aleksandar s gotovim protestnim tekstom u rukama. Nudi ga Politici. Odgovor - ni govora! Kako može da se brani nešto što je neodbranjivo? Može i mora.

Poslednjeg, valjda trećeg dana suđenja, za vreme pauze, kada Đogo za stolom ostaje sam, okružen sa nekoliko milicajaca, Aleksandar se odlučuje da mu priđe. Isprečuju se dva milicionera.

- Kuda, drug!

- Stigao sam iz Amerike da bih prisustvovao suđenju. Red je da osumnjičenom pružim bar ruku. Je li to neka zavera ako ga i potapšem po ramenu? Je li ovo staljinistički monstr proces?

Drugovi se zbunili. Za Aleksandrom je krenuo i Danilo Kiš. Samo zagrljaji ohrabrenja, gotovo bez reči.

JULSKO suđenje se prekida i odlaže za septembar. Đoga puštaju iz zatvora da se brani sa slobode. Uveče, nekoliko prijatelja posećuje pesnika u njegovom stanu. Đorđije Vuković sa Mirom, Nada Popović Perišić, Milisav Savić Kum, Danilo Kiš, Aleksandar i Krinka.

Gojko nasmejan, pribran, brine sa Bebom, suprugom herojem, o gostima kao da su im došli na slavu. Tekstovi Nade Popović Perišić i Aleksandra biće ipak objavljeni! Tako su im obećali! U Književnim novinama i Književnoj reči. Gojko kaže hvala, a prećuti ono što verovatno misli - kakva vajda!

Ipak. Da se zna...

"... ZLO božanstvo istorije nosi u Đogovoj poeziji različite maske. Ono je strašilo na njivi, zlatousti lažni prorok, medved, veliki vrač, ćesar. Niti ima imena ni nadimka, ne rađa se i ne umire, naše je i ničije, svoje i sveopšte. Pojedina od ovih utvarnih obličja kao da su izašla iz priviđenja biblijskog proroka Danila. I kao što su četiri svetska carstva sa svojim carevima prikazana u Prorokovim snovima kao četiri velike zveri, od kojih je jedan medved, tako i pojedine Đogove zveri imaju carske atribute. Ali dok se u biblijskom tekstu sinu čovečijem daje autoritativno tumačenje šta koja zver predstavlja, u Đogovoj poeziji tih 'nebeskih' ključeva nema.

Moderna poezija vladarima niti piše hvalospeve niti im podmeće rugalice. Ona im najčešće i ne spominje imena. U Đogovom medvedu da se naslutiti slika i prilika Staljina, kao i u ćesaru lik Franje Josifa. Ali to su ipak samo dosetke. Ne samo zato što se u poeziji ispod jedne maske nikada ne nalazi lice, već druga maska, nego zato što je politička akcija poezije specifična. Ona se može uporediti sa koncentričnim krugovima. Direktan udar je u središtu poezije, u revolucionisanju nje same.

Pitanja, kako ih je nabrajao Hans Magnus Encensberger -'Iz koje je klase potekao autor? Kako je ispunio svoju glasačku listu? Kakvu ocenu zaslužuju njegove ideološke izjave? Ko ga je platio? Za koju je publiku pisao? Da li je stanovao u dvorovima ili barakama? Za šta se 'zalagao' a protiv čega?` - kada je o poeziji reč 'ne otkrivaju srž stvari'.

Zašto onda sumnjivi medved? O 'ruskim medvedima i šupljim panjevima', zašto o njima treba pisati i 'medveđu istoriju znati', pisao je još pre 200 godina naš Dositej: 'Zašto da samog medveda na ovom svetu nije, ovaj bi svet bio drugi svet, jerbo bi bio svet bez medveda: svako ko dva oka ima, ili jedno ili nijedno, može videti da su različite stvari, i vi mi ovo, ljubezni moj, morate dopustiti: ako li nećete, ja ne marim, ali gore za vas!'"...

Tako glasi odlomak Aleksandrove odbrane Đoga, uz svesrdnu Dositejevu pomoć.

KRINKA i Aleksandar vraćaju se u Ameriku istog dana kada se nastavlja suđenje. Tako je ispalo! Ne mogu da menjaju karte, da odlažu nastavu. Poslednje pripreme pred odlazak, pakovanje... Sestra Olga opominje Aleksandra da pogleda crepove na krovu, baš kod prozora, jer tu je zimus curila voda kada se topio sneg. Taman se Aleksandar smestio na krovu i počinje da namešta crepove, kada ispod prozora - Gojkova glava. Pita - šta mu drug radi tu na krovu. A onda se penje i sam. Umeće on to bolje.

Sređuju crepove kako znaju i umeju. Sede na ivici krovnog prozora. Posmatraju zalazak sunca. Đogo zna da mu je ovo poslednje ili pretposlednje veče na slobodi. Došao, ipak, da prijateljima poželi srećan put. Sreća je sutra potrebna njemu, a ne njima! Ko svedoči sutra? Svetlana Velmar Janković.

SILAZE s krova. Aleksandar uzima slušalicu, okreće telefon. Javlja se Svetlana. Kaže da zna zašto je zove. Zvao ju je i Ivan Lalić. Od njenog svedočenja ne zavisi ništa. Sve je odlučeno. A i Đogo je napisao šta je napisao. Pružio im šansu da ga tumače kako ga tumače. Može ona jedino sebi da zagorča život. A Aleksandar dobro zna da oni, koji je zovu Velmarkom, samo čekaju priliku da joj slome vrat, kada već nisu mogli njenom ocu.

Kada sam i ja bio podigao glas povodom zabrane Vunenih vremena i hapšenja Gojka Đoga, pokušao sam da podsetim "uznemirenu javnost", pozivajući se pri tome i na Andrića, da u književnom delu piše samo ono što je tamo napisano. "Bronzana glava" iz Đogove pesme je "ćesarova", a ne nečija druga.

Sve to ne znači da se u toj "bronzanoj glavi" ne može prepoznati i Brozova glava niti da se sličnosti iz tamo opisanog "bronzanog doba" sa, na primer, Brozovim dobom svode samo na ponavljanje istih suglasnika (što, uzgred rečeno, nisu ni zapazili književni i ostali tvorci sudske optužnice).

Niko nema ekskluzivno pravo na Đogovu bronzu, pa ni Broz.

SUTRA: Razdor zlatoustih pesnika