Đavoli Miodraga Bulatovića

KAKO se Aleksandar uopšte obreo na Bledu, na Kongresu PEN kluba 1965? Nije bio još ni član te, tada veoma važne međunarodne organizacije. Ideja da i on krene pala je u poslednjem trenutku. Mija ga je pozvao da svrati kod njega uveče na neki dogovor.

Organizatori kongresa bili su slovenački pisci, Mira Mihelič i Jože Javoršek. Prisutnog Miodraga Bulatovića su glavni zaverenici, Mija Pavlović, Vasko Popa i Aleksandar Stefanović, zamolili da Jožu pozove Mijinim telefonom. On, a i Vasko, Mija i Aca, mole Javoršeka da i Aleksandru omogući dolazak. Jože kaže da je čuo za njega, mada verovatno nema pojma. Onda mu Bule, u svom stilu, ispreda čitavu priču. Pojavio se novi Skerlić, otprilike. Daje slušalicu Miji.

- Bilo bi dobro da prisustvuje neko i iz nove generacije srpskih pisaca.

Javoršek se interesuje da li Aleksandar govori engleski. Naravno. I ruski, kao maternji. Onda nema problema. Osim onih najvećih, prevoza i smeštaja. Bule se prijavljuje kao vozač. Ide kolima. A slažu se Vasko i Aca da s Petrovom dele sobu u vili Akademije nauka na Bledu.

Mija je van te igre, jer s Marlenom ima sobu u hotelu. Vasko uzima slušalicu i kaže da niko ni namerava da spava dok je na Bledu. Najviše sat, dva. Smeje se: - Snaći ćemo se nas trojica.

VOŽNjA s Buletom je, naravno, poseban doživljaj. S nama na put polazi i Radoje Tatić, novinar "Večernjih novosti" iz kulturne rubrike.

Bule nam u kolima drži predavanje šta sve mora da zna dobar vozač i o čemu mora da vodi računa. A usput ga zaustavlja milicija, jer je preticao preko pune linije.

Rasprava s milicijom traje bar pola sata. Zar njemu, piscu, rodoljubu, koji svojim knjigama širi po svetu slavu ove zemlje da naplaćuju kaznu! Kao dokaz vadi iz fascikle isečke iz novina na nekoliko jezika. Ali i naše superlative o njegovom romanu Crveni petao leti prema nebu. Deluje milicajcima sumnjivo taj naslov! Bule počinje da im drži čas iz književne teorije. Reč je o požaru, ratnom, podmetnuli ga okupatori, ali požar nije samo požar nego i... Pustiće ga da vozi dalje. Bez kazne. Da se spasu bede! A o književnosti ionako ne znaju mnogo. Davno su završili škole.

- Koje škole? - hoće da zna Bule. Osnovne, srednje, javne ili one zatvorenog tipa? Ma neka pusti škole i samo neka ne prelazi pune linije. Pisac je, pa ga sve interesuje. Da li kazne pišu latinicom ili ćirilicom? Još su u Srbiji!

- A u Hrvatskoj ne može ćirilica? Kako latinica može u Srbiji! A da li znate neki strani jezik? Ima sada i stranaca na našim putevima? Da li govorite bar makedonski ili slovenački? Eto, ja znam slovenački.

- Pa naravno kada živite u Ljubljani! Piše vam na vozačkoj.

- A ne, u Ljubljani sa Slovencima govorim srpski, a u Beogradu slovenački. Naročito sa slovenačkim političarima.

UVEČE upoznajem Buletovu majku i tazbinu. Bule mi je već pričao o majci i ocu dok nismo stigli. Oca mu je za vreme rata, u raspravi zbog neke gluposti, ubio ruski emigrant. Neka mi ne bude neprijatno što to kaže, voli on i Ruse i ruske emigrante. Smrt oca je jedan od razloga što su tada živeli teško, bedno kao miševi u gvožđarskoj radnji.

U Beograd je krenuo na studije u nemačkom šinjelu. Pita ga majka šta će u Beogradu. Da studira. Šta da studira? Psihologiju. Šta će mu ona? Hoće da budem pisac.

- Pisac! Dobro, samo pazi da te ne uhvate!

Priseća se te večeri Bule svojih susreta sa Andrićem. I kako je, zahvaljujući Andriću, bez mnogo čekanja postao član Udruženja književnika Srbije. Podneo je molbu za prijem posle prve objavljene knjige priča Đavoli dolaze. Gligorić ga pocepao, kaže. Na sednici Uprave niko da ga podrži, svi protiv. Osim Andrića. Upoznao on mladoga pisca. I savetuje da ga ipak prime. Ako ga ne puste na vrata, ući će kroz prozor! Ušao Bule, ipak, na vrata.

A kaže mu Andrić i da se čuva riđokosom, naročito žena... Zahvalio Bule Andriću na savetu, ali ga nije poslušao. Oženio se baš riđokosu. Ne kaje se.

Ne deluje mu Andrić ubedljivo kada razgovaraju o ženama. Pita ga Bule lepo da li spušta roletne kada preko dana vodi ljubav. Da li uveče pali svetlost? Ili voli radnju po mraku? Andrić se smeška i ne odgovara na pitanja. Ništa ne govori o sebi, a o drugima kao u izrekama. Riđokose će da osvoje svet!

Sutradan Bule Aleksandra vodi u porodičnu vikendicu nedaleko od Ljubljane. Upravo je završio dramu Godo je došao. Buletov Godo je pekar. Takvog svet očekuje da dođe. Šta će im neko ko zna samo lepo da priča i svašta obećava. Potreban je neko ko zna da radi. Ko ume bar da umesi i ispeče hleb.

U VILU Slovenačke akademije nauka i umetnosti na Bledu, u kojoj noće i Vasko Popa, Aca Stefanović i Aleksandar, na ručak i večere dolaze uglavnom strani gosti. Ruča se u trpezariji, a večera u bašti, gde Javoršekov sin sa drugovima priprema roštilj. Svako od domaćih gostiju ima prijatnu dužnost da, uz jelo i piće, strancima pravi društvo. Aleksandar je zadužen, zbog znanja engleskog jezika, ni manje ni više nego za pisca predviđenog da na tom skupu postane predsednik PEN-a, Artura Milera. Aleksandar Stefanović zna engleski mnogo bolje, ali ga mrzi da se gnjavi s prevodom. Preveo je sjajno Vaskovu pesmu "Mala kutija" i dosta od njega u tom poslu.

Čuveni Amerikanac, redovan gost samo na ručkovima, u ophođenju je veoma jednostavan čovek. Kaže Aleksandru odmah da ga oslovljava po imenu, a i on ga zove - Aleks. Miler je pričljiv i radoznao sagovornik, a svoje zadovoljstvo hranom kao da želi da pokaže svima dosta glasnim podrigivanjem. Svako ima svoj način da domaćinima iskaže svoju zahvalnost.

PITA Aleksandra da li je čuo za njegovu dramu Posle pada. Zna da je već izvođena u Beogradu. Nema šta, brzo. Aleksandar i čuo i gledao. Miler ga pita za utisak? Drama je izvanredna, samo nije bio pravedan prema Merilin. Zašto nije?

- Pa ispada da ste u toj vezi vi bili glavni, a ona ludovala za vama.

- Pa tako je i bilo. Njoj je više od mene bilo stalo do naše veze. Od nje je sve i počelo.

- Artur, da li imate u hotelu ogledalo?

- Naravno! Zašto pitaš?

- Pa, tako! Setite se kako je izgledala Merilin, pa bacite pogled na ogledalo.

Ne izgleda da se Artur uvredio, mada je na tome razgovor o drami završen. Sledećeg dana Miler seda za sto i ne pogledavši Aleksandra. Ni pitanje - šta se događa kaže: - Naš razgovor o Merilin ispričao si novinarima.

Aleksandar je doznao i objasnio Mileru kako je priča o Merilin dospela u novine: iza njihovih leđa novinar je snimio razgovor.

POLITIKA I BAŠTOVANLUK

NA ZAVRŠNOM svečanom banketu Aleksandra su smestili između dva za organizatore najvažnija gosta - Artura Milera i Leonida Leonova. Rus priča o baštovanluku, Miler o politici. Miler moli Aleksandra da pita Leonova da li je on pisac ili baštovan? Može i Leonov da pita da li je Miler pisac ili političar, brani Aleksandar Leonova. Ima i Leonov šta da kaže: Kada bi se političari više bavili prirodom, pa i o ovoj planeti brinuli kao o bašti. Slaže se sada i Miler. I poziva Leonova da dogodine dođe u Njujork na penovski sastanak, ako uspe da ga baš u Njujorku organizuje kao predsednik.

SUTRA: Bez ljubavi ništa ne bi bilo