Bez ljubavi ništa ne bi bilo

ALEKSANDAR je proleća 1973, na povratku u Beograd posle pola godine provedenih u Americi, iz Ajove Sitija preko Njujorka krenuo u Kembridž na ranije dogovoreni susret sa Romanom Jakobsonom i njegovom mnogo mlađom suprugom, profesorkom Kristinom Pomorskom. Oni su znali Aleksandrovu knjigu o ruskom formalizmu i pozvali ga na ručak.

Omaleni riđokosi Roman Osipovič Jakobson, sada već sasvim sed i proćelav, ali još uvek brz u pokretima, hitrih očiju kao u lovca, a trkač na kratke staze kada govori, trgao se na vest da će Aleksandar te jeseni da bude domaćin Šklovskom u Beogradu, pre svog povratka u Ajovu radi završavanja antologije ruske poezije XX veka na engleskom jeziku.

Seda za sto, otvara prednju koricu knjige, pogled baca na Kristinu, koja razume šta se od nje traži i sa komode mu dodaje penkalo. Ne razmišljajući ni časak, Roman Osipovič ispisuje nekoliko rečenica na strani predviđenoj za posvete. A onda, nezaklopljenu knjigu, da bi se mastilo osušilo, pruža Aleksandru.

- Čitajte, kaže.

NA SAMOM vrhu stranice piše da Vitja nije njega i Kloda Levi Strosa kritikovao zato što u njihovoj analizi Bodlerovog soneta "Mačke" nema ništa o erotici nego zbog "straha judejskog". A u novom pasusu je dodao da njegov drug iz mladosti u svemu i dalje otkriva erotiku pa bi nešto erotsko zapazio čak i na čajniku.

Koliko pod svetlošću sveće na stolu toliko i mesečine, Aleksandar na otvorenoj kalemegdanskoj terasi čita odgovor Šklovskog, dok mu pismo u rukama treperi od iskričavog povetarca s dunavskih obala. Prenebregao je Viktor Borisovič onu Jakobsonovu žaoku o judejskom strahu, kao o njegovoj navodno pravoj motivaciji kada je pisao svoj kritički prikaz. Zadržao se samo na primedbi o erotici.

"Ti si, Romka, valjda jedini na svetu koji ni na čajniku ne vidiš erotsku simboliku."

GLEDAJUĆI već u mraku okruglu glavu Šklovskog, sličnu punom mesecu, prisećam se prvog stiha Bodlerovih "Mačaka" o strasnim ljubavnicima i surovim naučnicima. Oni, kako sledi dalje u stihovima prvog katrena, u zrelom dobu zavole te moćne i umiljate životinje.

Preda mnom sedi u zrelom dobu takav strasan ljubavnik i surovi naučnik, kao iz Bodlerove pesme - Viktor Borisovič Šklovski.

A zar se može bez priča o erotici u beogradskom Klubu književnika!

Za sastavljenim stolovima sedi više nas koji ne možemo bez kluba kao ni zavisnici bez droge. Pridružuju nam se i dame, poznanice i one od prvi put. Pored mene je mlada i veoma lepa devojka, za koju se priča da je velika zavodnica. Upoznali su me s njom neki drugari, malo smo se bliže sprijateljili, dovoljno i da mi kaže da ne može da preboli rastanak sa svojim profesorom, umetnikom. Zato malo i luta. Neka luta, hrabrim je ja. Lutajući srešće jednom pravog. Nije onaj umetnik bio za nju pravi. Nju je jednom u klubu podigao veoma poznati pisac, moj vršnjak. Ne otima se ona nego se smeje, zagrlivši ga rukama oko vrata.

- Voleo sam u životu samo dve žene, gotovo da viče moj drug dok crnokosu lepoticu, visoku, tanku i dugonogu, drži tu kod stola, gotovo iznad naših glava.

- Voleo sam samo dve žene, ponavlja on, a onda joj kaže nežno - ti si druga.

- Druga? - razočaranim glasom pita ona.

- Ti si druga, a druga je prva.

Moja poznanica voli da se oseća kao prva i kada zna da je druga.

SADA se za stolom vodi onaj čest i bučan razgovor ko je u čemu prvi, među piscima i ne samo među njima, u Beogradu, u Srbiji, ma i na celom svetu. Bilo u čemu, u šahu, piću, jelu, malom fudbalu, kocki ili, kao ovog puta, kod žena. Neizbežna su i ona omiljena preterivanja - niko nikad nigde nije... Licitira se kao na buvljoj pijaci. Često se spominje Vučelić.

- Lako je Vučeli kad piše pozorišnu kritiku - kaže pesnik koji navija za Buleta. - Ove mlađe glumice, koje tek treba da se afirmišu, neće mnogo da se razmišljaju kad je u pitanju kritika.

- Pa što ti onda ne pišeš pozorišnu kritiku?

- Pišu je i drugi, ali Vučela...

Buletov je izbor Nikola Milošević.

- Poludele studentkinje za njim. Raspreda Nikola na času o Dostojevskom kao misliocu, a curice u prvim klupama zadigle suknjice i uzdišu...

- Teško smuvati studentkinju kad si joj profesor. Nego Kiš...

- Nisam u igri - kaže Danilo i grli devojku koja sedi između nas.

- Pravi je onaj ko se ovde pravi lud i ne javlja za reč - nastavlja Danilo.

USTAJE Dača da se pozdravi s nekim. I Kiš je u klubu deo inventara kad nije u Francuskoj. I ja dođem kao jedna od fotelja. Pogotovu Bule. I Šćepa. I Milan Komnenić. I Popović Branko. Samo što je Branko, tih i miran čovek, doktor književnosti, a svojevremeno profesor matematike i fizike, manje upadljiv od drugih. I zato je moj u klubu najprisniji drug.

- Ne slute ovi lepi, mladi i visoki momci, kao što je Danilo, a još je i šarmantan i liči na Bloka, ko je zapravo najveći muškarac među piscima, šapuće mi moja prijateljica. - Nije on ni mlad, ni više onako lep kao nekad, sudeći po slikama, a ni visok. Ali je i muževan, i nežan, i hrabar, i široke ruke, i kavgadžija, i drugar, i ne hvali se da nam se sviđa, nama koje umemo da osetimo ko je ko i kakav...

NEKI od prisutnih pogađaju o kome je reč. A Aleksandar se opet priseća Šklovskog. Priča Šklovski Aleksandru, kao da piše memoare, i o svojoj sudbini. Zna da je mator, debeo, ćelav. Ali se i ovako star ponekad oseća mlad, ne samo u duši nego i u telu. Ne razume njegova žena otkud mu se u njihovim godinama javlja ljubavna žudnja. Tolstoj bi njega razumeo. Da, i onaj u starosti Tolstoj. Lav Nikolajevič nije, doduše, morao samo da sanja. Drug sladostrašća mogao je, za razliku od njega, da zadovolji erotske želje s devojkama u svojoj Jasnoj poljani.

- I Bloku su se povremeno događale veze s drugim ženama. Da li ste znali za tu Blokovu sklonost? - pita Aleksandra Viktor Borisovič.

- Mogao sam samo da naslutim nešto čitajući o ljubavnom paru u pesmi "O vrlinama, podvizima, slavi". Dama bez objašnjenja napušta onog koga zovemo pesničkim subjektom i svoju sudbinu prepušta drugom. Koliko naboja, i psihološkog i sociološkog, ima samo u tom jednom stihu - "Svoju sudbinu dala si drugom"! Sudbina ove žene je kao imovina koja se daje ili prima. I pesnik, pretpostavimo da je to on, u prvi mah olako prihvata rastanak - baca prsten u noć i zaboravlja prekrasno lice.

- Da bi posle shvatio - nastavlja Šklovski, da život bez nje nikad više neće da bude kao što je bio nekad. Sve je prošlo. Nema više ni maštanja o nežnosti, o slavi... Mada je i ona, Ljuba, imala ljubavnu vezu s čuvenim cirkuskim klovnom. Tako se ona jedne večeri našla u cirkuskoj loži da posmatra svog ljubavnika. Klovnova supruga očigledno zna šta se događa pa uleće u ložu i nasrće na svoju suparnicu. Ljuba ne beži, glavu ne krije rukama nego uzvraća udarce. Gore na vrhu, kod samog ulaza, pojavljuje se iznenada Aleksandar Blok. Svi ga primećuju, žene prekidaju tuču, nastaje muk. Blok polako silazi prema loži, prilazi Ljubi i zagrljenu je vodi uz stepenice prema izlazu. U jednom trenutku joj kaže - Ljuba, ništa nije bilo.

Bez ljubavi ništa ne bi bilo! - zaključuje Aleksandar.

Ne me quitte pas! If you go away take the sun away! Nemoj poći sad!

SUTRA: Zavađeni opozicioni političari