Srbi na genocid ne pristaju

PRIPREMAO se u Fulbrajtovoj organizaciji 1977. godine skup na Ohridu o američkoj književnosti. Izvanredni pesnik Ivan Gađanski, jugoslovenski rukovodilac Fulbrajtove komisije, pozvao me je da učestvujem. Pristao sam, napisao i pročitao esej "Novi američki pesnički slučaj". Objavio sam ga zatim u knjizi Krila i vazduh (1983).

Na Ohrid je stigao i američki ambasador u Jugoslaviji Lorens Iglberger. Nije mu to bio prvi boravak u Beogradu. Ni u Makedoniji, jer se kao diplomata veoma angažovao za vreme skopskog zemljotresa. Malo je i naučio srpski jezik.

Lorens je ljubitelj sporta, naročito boksa. Jedne noći učio me je kako se boksuje. Izmenjali smo malo udarce.

POSTAO je kasnije Leri, kako je tražio da ga oslovljavamo, promotor za prodaju kragujevačkog "juga" u Americi. Viđao sam ta srpska kola na američkim drumovima. Znao je Leri ne samo diplomatski posao.

Zauzimao je Iglberger kasnije visoke položaje u američkoj administraciji, najpre kao pomoćnik državnog sekretara, zatim i sekretar, odnosno ministar za spoljne poslove. I to u, za Srbiju gadnim, devedesetim godinama. Optuživali su ga u Americi da brani Srbe. Nazivali su ga čak - Lorens od Srbije. Mada je Lorens kritikovao Miloševića i nazivao ga - kasapin s Balkana. Slično kao i mnogi u Srbiji. Ali nije to isto. Trudio se, ipak, da poriče neke neistine o Srbima, ali bez većeg uspeha.

A ENGLESKOG pesnika Dejvida Gaskonja upoznao sam u Beogradu sedamdesetih godina. Prišao sam mu zato leta 1991. u Atini još prvoga dana kada sam stigao na svetski pesnički kongres. Obradovao se i ponašao kao da me je prepoznao. Rekao mi je da prati šta se događa u Jugoslaviji, a da njegovo srce kuca za Srbiju. Ali je zapazio da je u tim osećanjima usamljen. Trebalo bi svet da sazna nešto više o mojoj zemlji, engleskoj saveznici iz dva svetska rata.

Posle večere javlja mi se Dejvid telefonom.

- Aleksandre, odlučeno je da posle onih obaveznih i ceremonijalnih pozdrava na otvaranju, vi budete prvi govornik. Trebalo bi svakako da se držite predviđene kongresne teme, ali vas ja, kao jedan od dvojice predsednika, neću prekinuti ako nešto kažete i o onome što se događa na tlu vaše države u raspadu i na pragu etničkog rata.

POLITIKA je obavestila čitaoce da je Svetski kongres pesnika, deseti po redu, održan u Grčkoj, koja je te 1991. godine obeležavala 2.500 godina demokratije. Objavila je Politika i onaj deo mog izlaganja koji se nije odnosio na kongresne teme nego na Srbiju i događaje u Jugoslaviji.

"... Pošto je pročitao svoje izlaganje, posvećeno odnosu avangarde u poeziji i avangarde na vlasti, Aleksandar Petrov je zamolio prisutne pesnike, predstavnike grčke kulture i politike, kao i izveštače i novinare, da saslušaju i njegovo mišljenje o događajima u Jugoslaviji ... Srbi su uoči stvaranja Jugoslavije jedini imali svoju državu - čak dve. Drugi jugoslovenski narodi su u njoj stekli sve ono što danas imaju, uključujući i nove teritorije. A Srbija, ma u kojim granicama bude ostala posle eventualnog raspada Jugoslavije, neće biti veća od one kakva bi bila da u nju nije ušla. Srpski narod za sebe ne traži ništa više, ili ništa manje, od onog što bi raspadom Jugoslavije stekli ili izgubili drugi jugoslovenski narodi. Srbi ne odbijaju da žive sa drugima, jer znaju da sa nestankom sadašnje Jugoslavije nastaje nekoliko manjih. A oni koji ne mogu da žive sa Srbijom u zajednici verovatno ne mogu ni sa Srbima u svojim malim 'Jugoslavijama', ma kako se one zvale. A to već budi sećanja na genocid iz Drugog svetskog rata. Jedino na ponovni genocid srpski narod ne pristaje, na taj povratak istoriji od pre pola veka, kada je bio više nego desetkovan." (K. D., "Zapažena rasprava Aleksandra Petrova o položaju Srbije danas". Politika, 12. oktobar 1991).

TAKO je bilo u Grčkoj. A avgusta 1992. Madrid je proglašen prestonicom kulture Evrope. Među mnogobrojnim manifestacijama je i susret pesnika sa studentima književnosti u "Eskorijalu", u modernom hotelu nedaleko od dvorca Filipa Drugog. U tom hotelu se istovremeno održava i skup istoričara s temom o političkom trenutku savremene Evrope. Gost istoričara je Oto Habzburški.

Engleski pesnik Dejvid Gaskonj i njegova supruga Džudi sačekali su Krinku i mene u Madridu. A u "Eskorijalu" Dejvid nam govori o antisrpskom raspoloženju koje vlada u Engleskoj i plaši se da će svašta o Srbima da se kaže na skupu istoričara.

- Od pesnika Ernesta Kardenala i španske pesnikinje Fani Rubio ne očekujem neprijatnosti, ali od društva Ota Habzburškog ništa dobro.

ZANIMLjIVO je da nas četvoro sedimo u restoranskoj sali baš pored stola za kojim obeduju naslednik Habzburške monarhije sa prijateljima. Zato se i ljubazno pozdravljamo prilikom susreta.

Dok razgovore pesnika sa studentima iz raznih delova Evrope odlikuje uzajamna radoznalost, želja za razumevanjem i ravnopravnom razmenom mišljenja, u sali istoričara prema srpskom narodu se ispoljava gotovo mržnja kao uzročniku svih nevolja koje su zadesile Evropu od ubistva austrougarskog naslednika prestola Ferdinanda Habzburškog.

Na jednoj od tih sednica prisustvuje i Krinka. Javlja se za reč i na španskom, koji je dobro savladala kao učenica srednje škole u Havani, gde je i maturirala, stupa u raspravu s tim horskim i strašću obojenim stavovima, zasnovanim više na povređenim i zato nasrtljivim osećanjima nego na razumnim razlozima. Niko takvog neugodnog ali uzdržanog i razložnog polemičara nije očekivao, pa zato se niko s Krinkom i ne upušta u dijalog, niti pokušava da je ubedi da nije u pravu.

A Oto Habzburški posle Krinkinog istupa prestaje da nam se javlja.

ZNAM i sam šta se krajem devdesetih u Americi moglo i nije moglo reći o Srbiji i Srbima.

Na moj pitsburški telefon javio se u tim vrućim po Srbe vremenima pomoćnik Lerija Kinga, ikone američkog novinarstva. Preneo mi je Kingovu želju da učestvujem u njegovoj emisiji. Skrenuo mi je pažnju da će me, ako se dogovorimo, slušati i gledati milioni gledalaca. Kao da ja to nisam znao! Znao je i on ponešto o meni. Da predajem srpsku kulturu na Pitsburškom univerzitetu i da sam urednik najstarijih srpskih novina koje izlaze na američkom kontinentu.

- Zapravo najstarije srpske novine koje bilo gde izlaze bez prekida.

ZAINTERESOVAO se gde bi mogao još više da se obavesti o meni. Pomenuo sam svetski poznatu književnu enciklopediju Dictionary of Literarary Biography. Iz članka na gotovo desetak stranica mogu da saznaju o meni sve što ih zanima.

Sutradan se javio ponovo. Srbija je veoma aktuelna tema i ja im izgledam kao dobro obavešteni sagovornik. Predlaže mi da pređemo na pitanja i odgovore. King vodi razgovore uživo ali se prethodno sa sagovornikom, ipak, dogovori o svemu da bi se izbegla iznenađenja i nesporazumi. Može li da snima naš razgovor da ga ne bi posle prepričavao Leriju? Neka snima.

Javio se opet.

- Vaši odgovori nisu za CNN. Ne zato što nije istina ono što biste vi rekli, čak verovatno i jeste, a bilo bi i dobro obrazloženo... Ali, vidite kakav je danas odnos zvanične Amerike prema Srbiji... Leri je stvarno želeo da se čuje i druga strana i da vi budete gost u njegovoj emisiji... Znate...

- Znam.

SUTRA: BRAK IZMEĐU POLITIKE I POEZIJE