Brak između politike i poezije

ĐEO Bogza nije bio mlad kada je 1986, kao prvi dobitnik smederevskog Zlatnog ključa, stigao u Srbiju. Visok, krupan, s velikim crnim šeširom na glavi, širokog i doista čarobnog osmeha, snažnog zagrljaja i stiska ruku, izgledao je kao paganski bog kome godine ne znače ništa. A imao je svih sedamdeset i osam. Pa šta? Živeo je u njemu još onaj Eros koji je nadahnuo njegove rane zbirke Dnevnik seksa iz 1929. i Poema uvrede iz 1933. i koji je s njim zajedno dva puta tamničio u predratnim godinama.

Ućutao se i on u godinama trijumfalnog fašizma i nije se javljao za reč sve dok crne legionare nisu bacili na kolena crveni revolucionari i svoju zastavu sa srpom i čekićem razvijorili nad državom kojom je nekada vladao i grof Drakula, navodni ali i legendarni vampir. Pridružio se posleratni Đeo, rušilac građanskih tabua, ovim društvenim prevratnicima, pristajući da sledi njihove ideale čak i po cenu da žrtva njihovih tabua postane njegov drug iz mladalačkih i iz robijaških dana - Eros.

BOGZIN koautor ranih knjiga nestaće iz knjižarskih izloga i polica za sve vreme dok nova vlast bude gradila novi i pravedan, a kako se pokazalo na kraju, i utopijski i sterilan svet. Ali je Đeo i dalje, i na biciklu dok su ga služile noge, i dok je kao pobornik mira obilazio svet, i kada smo ga uspravnog i punog životnog elana sreli u Beogradu, nastavio da liči na svog subverzivnog dvojnika, kome i svi mi dugujemo život.

Ko Erosa ne bi prepoznao u njemu kada je, na prvoj pesničkoj večeri u Udruženju književnika, u Francuskoj 7, pojeo pupoljak ruže, poklon iz ruke devojke, očarane njegovim stihovima i svakako, verovali ili ne, celom njegovom pojavom.

MLADI, ali i večni Bogza ostaje zapamćen, pored ostalog, i po obnaženosti svoje do kraja izerotizovane vizije sveta. Ali njegov, kako bismo to danas rekli, falocentrizam nije ni najmanje jednostavan. Pesma "Predgovor za jedan ljubavni roman", posvećena nekoj ženi, istovremeno je i himna bogu Falusu: "Ti si bila dosuđena meni / Ne očaju mome, ne tuzi mojoj / Već istinskom meni, moćnom i bez trunčice milosti." "Ti si plen na koji je dugo čekala moja kandža." Ali posle ovakve pesme, u kojoj se igra i peva oko uda "podivljalog u erekciji", dolazi ništa manje falocentrična ali apokaliptička slika sveta u pesmi "Te su se godine rušili drevni gradovi". Iz falusnog boga, uništenog ratom, izlazi crna sperma i ližu "prvi plamenovi apokalipse".

Žene su u takvom modelu sveta sluškinje ili sveštenice svom idolu, a zavisno od njegove sudbine i uloge mogu da budu i ritualno žrtveno jagnje, sumanute očajnice na njegovom grobu, ili skrnaviteljke i osvetnice kada ih ostavlja nezadovoljenim.

PUT u seksualni raj, iz kojeg je, prema Bogzi, bilo izgnano buržoasko društvo, predočavao se kao povratak u prirodu i sadržao se u slici: "samo zemlja i bog".

Ali i neke Bogzine žene odstupaju, mada u falocentričnom krugu, od utvrđenih normi, pa jedna svoju želju utoljuje krastavcima, a one "mahnite", u apokaliptičkom trenutku, ljube sve što ima cilindrični oblik.

Evropski i svetski pesnici sličnim opisima seksa šokiraće čitavu javnost tek dvadeset, pa i trideset godina posle Bogze.

Kada je Aleksandar objavio predgovor Bogzinoj knjizi u Politici, sa pasusima o falusu gore citiranim, javio mu se telefonom profesor Miroslav Pantić. Umesto kritike, koju je Aleksandar očekivao, profesor mu je rekao da je za svoju arhivu iz novina isekao njegov "falusocentrični" članak.

- Zašto? - upitao je Aleksandar.

- Pa ovo je, koliko znam, prvi takav tekst u Politici od njenog osnivanja. A ja u arhivi čuvam takve istorijske tekstove, bez obzira šta mislio o njima.

ZAHVALIO je Aleksandar profesoru Pantiću bez obzira na ocenu njegovog teksta. A šta li bi tek profesor pomislo da je napisao da ga božanstveni Đeo, čak i u poznim godinama, podseća na falus u erekciji. Naravno, u pantalonama, kako bi rekao Majakovski. I u odelu, sa šeširom na glavi.

Aleksandar je o Bogzi napisao i pesmu - "Svetli George". I u pesmi stihove da dvoglavi i troglavi stvorovi, vlastodršci njegove zemlje, beže od njega kao đavo od krsta. Kao da je Aleksandar predvideo šta će se dogoditi sa tim vlastodršcima samo nekoliko godina kasnije. Ali se, zajedno sa Adamom Puslojićem i Srbom Milenkovićem, odazvao Bogzinom pozivu da ga posete u njegovom domu. Bogza ih je odveo i pred Drakulin grob.

- Prazan je grob - rekao je Đeo. - Vlasnik je negde među nama živima, samo je promenio lik.

ADAM Puslojić i Đeo znali su i pre rumunske revolucije početkom devedesetih pod čijom se maskom on krije. U karikaturalnom liku. Adam se priključio toj revoluciji od prvog dana. Đeo joj je sa svog prozora, sa crnim šeširom, dao podršku. A šešir je pred smrt poklonio Adamu.

Ne manja je burna životna priča i Eriha Frida, pesnika nemačkog jezika iz Londona, drugog dobitnika Zlatnog ključa.

Frid je bio prinuđen da napusti svoju domovinu. Iz grada u kojem je rođen, iz Beča na lepom plavom Dunavu, morao je da beži preko sedam reka i sedam gora da bi tek na jednom ostrvu našao utočište. Od cele domovine mogao je poneti samo njen jezik. Zato mu je njen jezik postao cela domovina. Prve dve knjige koje je objavio u izgnanstvu zvale su se Nemačka (1944) i Austrija (1945). Tako su, i Austrija i Nemačka, dočekale slobodu prvo u stihovima ovog pesnika izbeglice.

BILA su dva razloga da Erih Frid potraži spas u bekstvu: bio je komunista i bio je Jevrejin. Zbog prvog bi ga nacisti strpali u logor, zbog drugog ubili. Sklonište nije izmenilo Frida. Molera nije zaboravio niti je prestao da razobličuje njegove šegrte. Nije postao ni veći ni manji Jevrejin nego što je bio. Ni društveni ideali nisu s vremenom izbledeli u njegovim pesmama niti su promenili svoju boju.

Među savremenim evropskim pesnicima teško je naći nekog ko se sa toliko žara kao Frid, i kao pesnik i kao javna ličnost, zalaže za ljudska prava pojedinaca, radnika i čitavih naroda. I naročito - Palestinaca. I to je nastavio da čini i kada su pesnici, razočarani rezultatima svojih napora, a i sa osećanjem da su bili izigrani od strane mnogih svojih nepesničkih saboraca, u velikom broju napustili poprište te bitke i sve ređe teški kamen slobode i pravde pomerali pesničkim sredstvima.

FRID, za razliku od mnogih drugih pesnika evropske levice, nije ni morao da preispituje svoju savest, niti zbog onog što je pisao, niti zbog svoje političke delatnosti. Nije bio staljinista niti je pesničku reč žrtvovao zarad svojih ideja.

Fridova poezija je jedan od retkih primera uspešnog braka između političkog stava i pesničkog izraza. Frid se ne libi da kao pesnik istupa kao žestoki tužilac određenih ličnosti i društvenih slojeva i kao revnosni zastupnik drugih. Ali jezik optužbe, kao i jezik odbrane, dobija na uverljivosti i čuva meru plemenitosti kada istovremeno obavlja i pesničku ulogu.

EVO jednog tipičnog primera kako se Erih Frid kao pesnik opredeljuje za istinu revolucije:

Voleo bih

da su revolucije

stvarno

revolucionarne

baš kao što su

kontrarevolucije

stvarno

kontrarevolucionarne

("Jedna od tri želje")

Istina revolucije za Frida je revolucija istine. Na udaru ove pesme, kao i tolikih drugih, nisu zapravo osvedočeni neprijatelji revolucije, već njeni lažni svedoci.

SUTRA: SRPSKI TOLSTOJ IZ VRŠCA