Ruski pesnik sa sekirom

OKREĆEM telefon 212-929-0481. Predstavljam se kratko - samo ime i prezime.

- A, to ste vi! Mark (Strend) mi je doneo iz Beograda vašu antologiju ruske poezije. Odakle se javljate?

Odgovoram da sam u Njujorku. Predlaže mi da se sretnemo sledećeg dana, a onda pita da li poznajem Grinič Vilidž. Odgovoram sam da sam trenutno u gostima kod školskog druga, u stanu tačno naspram Pikasovog spomenika, takoreći na samom ulazu u "selo". Predlaže da se nađemo u kafani "Ređio". Lako nalazim italijanski "kafić" u ulici Mak Dugal br. 119.

Ne vidim Josifa. Kafana nije velika, petnaestak stolova, nekoliko gostiju. Uglavnom svi za jednim stolom, zabavljeni pričom. Pored prozora, okrenut leđima ulici, sedi neko udubljen u novine. Vidim samo muške ruke i novine. Sedam za sto ispod velike starinske slike. Bacam pogled na nju i čini mi se da na njoj prepoznajem Kolumba kako Indijancima prinosi darove. Naručujem kafu s irskim viskijem. Ređaju se minuti izduženi kao ledenice na prozorskim ramovima. Josifa nema.

POSLE pola sata odlučujem da krenem. Plaćam i polazim. A onda, iznenađujući i samog sebe, prilazim prozoru i obraćam se čoveku skrivenom iza novina:

- Izvinite - zapravo ne znam ni šta da ga pitam. On spušta novine.

Kažem: - Tu ste!

- Svakako. Dobro je što ste mi prišli, ja vas ionako ne bih prepoznao. Mada, sada kada vas gledam, mislim da bih! Kako biste inače izgledali! Takvih lica nema baš mnogo u Njujorku... Smeje se sebi u bradu. - Pogotovo ne ruskih u „Ređiu“...

- A da li poznajete Miću?

Pri pomenu Danojlićevog imena neka mu toplina ozaruje lice. Gleda me jednostavno i radoznalo. Uspomene na susrete s Mićom Danojlićem, kada je sastanaka sa strancima u Piteru (Lenjingradu) imao malo, jer su bili opasni, i ono što je Mića, zajedno sa Milicom Nikolić, učinio tada za njega, štampajući još 1971. njegovu knjigu u Beogradu, razgaljuje ga i opušta.

POČINjE razgovor koji se pretvara u čavrljanje o svemu i svačemu i koji će da teče satima. Malo blage ironije, lako nipodaštavanje, gotovo samosažaljenje zbog dosuđene uloge treba razumeti sasvim uslovno. A zbog prava da igra tu ulogu ovaj čovek, koji tu sedi sa mnom za malenim okruglim stolom, bio je spreman da fizičkim radom zarađuje svakodnevni hleb i, najzad, da pođe na robiju.

Na pitanje sudije - odakle mu to pravo da tvrdi da je pesnik, dakle neko ko piše stihčiće, on je, usred crvenog Lenjingrada, odgovorio da mu je to dato, ni manje ni više, nego od Boga.

Shvatam da on pisca stavlja iznad zakona, bar zakona u društvu koje ni samo ne poštuje zakone. Govori mi i o Desanki Maksimović koju je prevodio, o srpskim pesnicima čija imena pamti, o nekim pesmama, jer je "poetizujući" prevode sa srpskog, jedno vreme u Rusiji zarađivao za život.

- Želeo sam tada da dođem u vašu zemlju.... Zamišljao sam lica tih pesnika, pa sam želeo da ih vidim.. To me interesuje. Hteo bih da vidim kako Desanka Maksimović izgleda uživo ...

SRELI smo se još nekoliko puta na kraju te godine, na kraju te decenije, na čijem je početku Josif morao da napusti Rusiju. Nije mislio da napušta Rusiju za stalno. Čak je pisao Brežnjevu...

- Ipak, u Americi vam je dobro?

- Počinje da bude snošljivo....

Voli Italiju. Kad god bude mogao ići će tamo. Venecija je njegov grad. Kaže da Piter više neće da vidi.

- Ljudi se vraćaju na mesto zločina, a ne na mesto ljubavi.

U razgovoru mi jednom kaže - Desanka Maksimović je pravi pesnik. Slutim na koga cilja. - Da li vam je pričao Vasko o našem susretu?

- Pričao mi je Vasko o susretu sa vama. I čitao vas pažljivo. Ne znam da li bi bez njegovog blagoslova vaša knjiga bila štampana kod beogradskog izdavača, gde je on veoma uticajni urednik.

Pali cigaretu o cigaretu dok pričamo. Zaključujem da mu je još kako stalo do Vaskovog mišljenja.

JEDNOM prilikom pita me o Kišu. Da li sam čitao njegov predgovor za Baštu. Pepeo? Nisam. To je veliki roman. Slažem se. Među prvima sam pisao o Bašti. I poredio ga sa Andrejem Belim. Čitao sam svoju kritiku na radiju. Daniluška me je, kako mi je kasnije pričala njegova Mira Miočinović, čuo kod berberina, dok se podšišivao. Rekla mi je da mu se kritika dopala. Godilo mu je poređenje sa Rusima. Dok mu to pričam, Josif sluša ukočeno. Video se sa Matvejevićem. Pričao mu je o polemikama povodom Grobnice. Obećavam mu da ću pročitati šta je napisao.

JEDNO veče zvoni moj telefon u Kolumbusu, u Ohaju. Josif. Da li sam već pročitao njegov predgovor za Baštu? Jesam. Šta mislim? Sve što je napisao o romanu je u redu.

A Grobnica? Ona jeste antikomunistička knjiga u dubini. A antistaljinistička na površini. To u mojoj zemlji prolazi. A da li je i on, uprkos tome, bio žrtva komunističke zavere u Srbiji, na čemu je Josif insistirao u predgovoru, ili je, naprotiv, dobio podršku srpskih vlasti, kako je to i Brodski naknadno čuo, manje je zanimljivo i važno. Pamtiće se ono što je Danilo napisao. A i neki dobri pisci o njemu. U prvom redu, naravno, on.

- Mislite da je ipak ispalo dobro?

Kako da ne! Nije video Kišov tekst u originalu, samo neke odlomke. Nije dovoljno. Kiš je romanopisac, ali ima pesnički odnos prema jeziku. Opet prelazi na svoj predgovor. I tako to traje....

DOLAZIMO da provedemo zimski raspust u Njujorku. Ovog puta ne odsedamo kod sestre nego u jednom stanu u blizini Male Italije. Grinič nije daleko. Viđamo Josifa. Zove nas kod sebe. Morton ulica, broj 44.

U dnevnoj sobi su vrata koja vode u malo dvorište. Josif njih, uglavnom, koristi. I srećan je što ima taj mali slobodni prostor pod otvorenim nebom. Ali zna da je to i mesto s pozivnicom za obijače (ovo je Njujork!) i ostale neželjene goste. Politički se malo angažovao i osuđivao nekoliko puta, povodom olimpijskih igara, sovjetski režim. A sa njima se nikad ne zna. Zato pored vrata drži poveću sekiru. Ruski pesnik sa sekirom! Zar jedna čuvena knjiga o Rusiji i Rusima nema sekiru i ikone u naslovu?

Sreli smo se u Madridu, gde mu je bilo prvo gostovanje posle primanja Nobelove nagrade. Pozvao sam ga u Beograd. Pristao je bez dvoumljenja. Kasnije je to potvrdio kada sam ga zvao iz Londona. Obećanje je ispunio.

PRVOG dana našeg međunarodnog beogradskog književnog skupa stigao je raspoložen u Narodnu biblioteku. Govorio je kratko, na engleskom, na plenarnoj sednici. Taj govor bio je tek zagrevanje za planirano veče, tog istog dana, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je sala bila puna kao košnica.

Pretvorila se pozorišna sala u crkvu dok je Brodski "služio" svoje pesme iz dna bine. Poseban utisak ostavio je te večeri i Stevan Raičković, prevodom a i čitanjem pesme o maršalu Žukovu. Josifu su dok je slušao oči bile pune suza. Šteta što se to veče nije snimalo zbog one magične veze uspostavljene između njega i beogradskih ljubitelja poezije.

Kada smo ostali sami, rekao je da će doći ponovo i da će nastaviti da dolazi. Brodski se, ipak, nikad nije vratio u Beograd. Čak je potpisao i pismo osude Srbije za sve što je prouzrokovalo raspad Jugoslavije.

Nismo se više sreli. Prerano je i preminuo. Počiva u Veneciji. U Piteru (Lenjingradu), gde je rođen, zagrlio sam ipak njegovu senku.