Dolina jorgovana, zavetna ljubav

NA jednu veliku ljubav, i želju da ugodi svojoj lepoj nevesti gospodskog porekla, i danas imamo spomen. To je dolina reke Ibra, koja vodi do stare srpske prestonice Raške, a zovu je Dolina jorgovana.

Kada se Jelena Anžujska uputila sa svadbenom povorkom, da dođe do grada Rasa, gde se na dvoru Deževa udala za srpskog kralja Stefana Uroša, morala je da prođe poveliki put kroz zemlju koju prvi put vidi. Tu je, na dvoru, nestrpljivo očekivao njen budući muž, koga istorija još pamti i kao Uroša Velikog ili Uroša Hrapavog. (Nadimak Veliki dobio je jer je unapredio državu zajedno sa suprugom, a Hrapavi jer je kao mlad preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu. Nisu to bili veliki ožiljci, bio je stasit i lepih crta pa se to gubilo u celokupnoj njegovoj pojavi.)

ZNAO je Uroš da njegova buduća supruga dolazi iz drugačijeg sveta, bogatijeg, sjajnijeg, uređenijeg. Rođena je u Palermu, 1236. godine, od bogatih roditelja; otac ugarski plemić Jovan Andjel, vojvoda Srema, a majka francuska plemkinja Matilda. Po ocu je u srodstvu bila sa kraljem Lujom IX i napuljsko-sicilijanskim kraljem Karlom Anžujskim, pa joj je odatle prezime, mada se sa sigurnošću ne zna tačno ko su joj bili roditelji.

U njenom žitiju se pominje da su bili "roda plemenita i gospodskoga". Ovo je veoma česta pojava u srednjem veku, žena je pominjana samo uz muža i koliko je to bilo neophodno, ili kao majka nekog vladara. Same žene nisu imale udela u politici, nisu ratovale, pa su i pominjane samo kada bi ispunile neku od uloga: udaju i rađanje.

JELENA nije sve vreme živela sa roditeljima, već je prešla u Budim kod tetke koja je bila udata za mađarskog kralja Andriju. Tamo je i isprošena i odande je krenula put Rasa.

Znamo da je brak ugovoren dosta ranije i da je mladoženja imao vremena da ostvari svoju zamisao da se dvor i njegova zemlja pokažu u što lepšem svetlu. Celim putem kuda je trebalo da prođe buduća kraljica sa svojom svitom, kralj je naredio da se zasade plavi i ružičasti jorgovani. Znalo se da Jelena voli ovo cveće i da joj u Veneciji kupuju parfeme sa mirisom jorgovana, pa je kralj Uroš hteo da njegova izabranica, još dok ne stigne do njega da joj se on zakune na ljubav i vernost, vidi to po jorgovanima posađenim u njenu čast.

U ONO vreme vladari su vrlo retko viđali svoje neveste pre venčanja. Brakovi su se sklapali iz političko-dinastičkih razloga a ne iz ljubavi, i nije se postavljalo pitanje viđanja mladenaca pre braka. Kako su mlade dolazile pokrivene velom, kako dolikuje devojci koja polaže na moral i vaspitanje, često je trenutak kada joj mladoženja podigne veo pred oltarom i prvi trenutak radosti ili razočaranja, što zavisi od očekivanja i izgleda mladenaca.

Tako je i Uroš prvi put video svoju mladu kad je podigao veo dok su stajali pred sveštenikom i zahvalio Bogu što su glasovi koje je dobio o Jeleni tačni. Bila je lepa. Da je pametna i obrazovana, to je odavno bio obavešten, svi su hvalili njeno znanje četiri jezika i muziciranje, ali sve to nije kralju bilo toliko važno koliko da je kraljica lepa. A ona u tom času, kada su se zavetovali jedno drugom, nije bila sramežljiva i nije obarala pogled, gledala ga je pravo u oči i on je znao da je njen i božji, zauvek.

JOŠ kao dečaku, život mu je iskomplikovao rođeni otac Stefan, prvi srpski krunisani kralj, zato je Prvovenčani, koji je menjao žene prema političkim potrebama. Stefan Uroš III bio je poslednji sin iz trećeg braka sa mletačkom princezom Anom Dandolo.

Prva žena njegovog oca bila je vizantijska princeza Jevdokija, ćerka cara Alekseja III Anđela. Brak nije bio srećan, iako su u njemu rođeni sin Radoslav i ćerka Komnina. Jevdokija je bila ohola i nadmena, kakve često umeju da budu carske kćeri. Svog sina odgajala je kao Grka, pa se on i potpisivao koristeći majčino prezime Duka, a ne Nemanjić. Uz sve ove mane, izgleda da je bila i neverna, što je prouzrokovalo strahoviti bes njegovog oca. Oterao je sa dvora, a prošla bi i gore da nije bila carska ćerka. Ovo ga je duboko potreslo i mnogo kasnije ostavio je zapis:

"ČASNA žena u domu muža svoga draža je od svakog bisera i dragog kamena."

Druga žena njegovog oca bila je Bugarka, bliska rođaka bugarskog kralja Kalojana, koji je štitio Stefana i kod koga je on bio na dvoru neko vreme, kada je njegov stric Vukan preuzeo presto. Bugarski kralj mu je bio i saveznik u ratu protiv Ugara, koji su stalno napadali i kojima je Raška bila zacrtana meta. Sa njom je župan dobio dva sina, Vladislava i Predislava. Predislav je bio tih i povučen na majku, rano se zamonašio i živeo duhovni život. Kasnije je postao i arhiepiskop srpski, poznat kao Sv. Sava II.

Vladislav je bio sušta suprotnost, i sa njim je Uroš vodio bitku oko prestola, nešto ranije nego što se oženio. Ta druga žena bila je senka na dvoru, tiha i povučena, nije učestvovala čak ni u dvorskim događanjima, pa joj ni ime nije zabeleženo. Nije mnogo volela što su je udali protiv njene volje, pa se nije isticala ni u dobrom ni u lošem. Kao da je živela zato što mora. Čak ni deca je nisu trgla od melanholije. Možda je bila i bolesna jer je mlada umrla. Tužno je što ni rođenje dva muška deteta, od kojih je jedan bio i vladar neko vreme, nije bilo dovoljno da joj se negde zapiše ime.

NAJVEĆA želja njegovog oca Stefana bila je da postane kralj, a ne samo veliki župan. Da dobije krunu i bude kralj koji vlada kraljevstvom. Pošto od patrijarha, koji je bio u Konstantinopolju, nije mogao da očekuje krunu, s obzirom na to da im je oterao princezu, a i želeo je savez sa nekom zapadnom zemljom zbog Ugara, zatražio je od pape kraljevsku krunu. Papa je to odbio, upravo zato što je bio u dobrim odnosima sa Ugarskom koja se tome protivila. Onda se Stefan okrenuo prijateljstvu sa Mletačkom republikom i, kako je bio udovac, zatražio ruku Ane Dandolo, unuke mletačkog dužda Enrika Dandola.

Porodica Dandolo bila je jedna od najstarijih i najčuvenijih venecijanskih porodica, iz njenih redova bili su ljudi na visokim položajima, a stric Enrikov je bio patrijarh, što je bio najviši crkveni položaj u Veneciji. Srećna okolnost da je papa Inoćentije III umro, i da ga je nasledio papa Honorije III, u prijateljstvu sa kućom Dandolo, obezbedila je Stefanu kraljevsku krunu i on je postao naš prvi kralj ovenčan krunom - Stefan Prvovenčani.

SUTRA: BRAK ISPUNjEN LjUBAVLjU I HARMONIJOM