Nespojivi svetovi Srbina i Švabice

DA li su ljubav prema majci i domovini jače i vrednije od ljubavi prema nekoj ženi? Kada se sudare dve ljubavi, kako odmeriti onu koja ima prednost? Kojom merom se to meri? Mogu li se, uopšte, meriti osećanja? Koja je to vaga koja odmerava šta bi trebalo da pretegne?

Možda bi Laza Lazarević, pravnik, lekar i pisac, znao odgovor na ovo pitanje da je rastao u normalnoj porodici, sa ocem i majkom koji zajednički vaspitavaju decu. Deca koja rastu u okrnjenoj porodici uvek imaju poseban osećaj ljubavi i dužnosti prema onom roditelju koji im je bio jedini.

Tako je Laza čitavog života ostao vezan za majku i tri sestre sa kojima je rastao posle smrti svog oca. Imao je devet godina, već se bio navikao na očevo prisustvo dovoljno da oseti gubitak, a mali da može to da prihvati kao neminovnost koja je pogodila njihovu kuću.

KUZMAN Lazarević je bio vredan čovek koji je u Šabac došao iz Hercegovine i otvorio trgovačku radnju sa bratom. Okrenut razrađivanju radnje, dočekao je tridesetu kao momak. Zagledao se u mladu devojku, gotovo devojčicu, Jelku, ćerku cenjenog kujundžije. Jelka je imala samo petnaest godina i za godinu dana je ostala siroče bez oba roditelja. Tako je rodbina i udala po hitnom postupku, da je zbrine a sebe poštedi brige oko čeljadeta koje treba ne samo hraniti i odevati, nego i na poštenje paziti. Polovina 19. veka, mala sredina, začas devojka izađe na loš glas, čak i kad nema neke stvarne krivice.

Tako su Kuzman i Jelka zasnovali porodicu u kojoj se znao red i poredak. Otac je bio pravi domaćin, figura kojoj se mali Laza divio. Njegova reč se poštovala, on je bio stožer oko koga se okretao svet njihove kuće. Taj svet se pomračio jednog dana kada ih je otac napustio jer je otišao Bogu, kako ga je tešila majka, duboko religiozna žena. Ogromna praznina koju je Laza osetio postala je provalija kada je za njim otišao i stric Mihajlo, koji je brinuo o njima i radnji posle očeve smrti.

NA MAJKU Jelku obrušila se tuga i briga da se četvoro dece izvede na put. Trebalo je napraviti dobre ljude od sina i tri ćerke, školovati, udati, oženiti, biti otac i majka, biti snažna, stamena, biti stub kuće sa samo 26 godina. Težak životni put koji je njegova majka prešla i ostala najvažnija figura u Lazinom životu. Bio je vezan i za sestre, one su u njemu gledale starijeg brata, zamenu za oca, ali majka je ostala svetinja čija reč se slušala. Čak ne ni reč, dovoljno je bilo da Laza vidi da joj nešto nije pravo ili da bi moglo da je rastuži, pa da promeni odluku koja nije bila po njenoj volji.

U kući se uopšte nije postavljalo pitanje Lazinog školovanja. Sve četvoro dece išlo je u školu, a za Lazu se znalo da će i na fakultet. Otac mu je bio ne samo pismen nego je voleo knjige, koje je i kupovao, pa je Laza od malih nogu bio inficiran čitanjem i otkrivanja svetova u njima.

NjEGOVA porodica jeste bila patrijarhalna, ali po mnogo čemu nije bila prosečna. Kako se bavio trgovinom, otac je putovao i bio obogaćen saznanjima o nekom drugom svetu, voleo je da čita i to je preneo na svu decu. Sin i ćerke Kuzmana Lazarevića imali su široke vidike u odnosu na drugu decu u Srbiji, još uvek pod turskom upravom.

Dolazak na studije prava na Velikoj školi u Beogradu otvara Lazi vrata nekog drugog sveta. Živi u prestonici krcatoj događajima, samo što je došao a već je mogao da gleda istorijski trenutak, zvanični odlazak Turaka i dobijanje hatišerifa, nekako se rađanje nove, slobodne Srbije poklopilo sa rađanjem novog Laze. On žedno upija znanje iz stručnih knjiga ali i iz onih koje su lepa literatura, naročito ruska. Kod Rusa je sve veliko. Velika zemlja, velika ruska duša, velika književnost, veliki ljudi. Uči ruski koliko i prava i ubrzo čita dela na ruskom.

TADA se prvi put zaljubljuje. Stanuje u blizini fakulteta, u današnjoj Ulici kralja Petra, u kući svog zeta Milorada Šapčanina, upravnika tek otvorenog Narodnog pozorišta. Kuća ima zajedničku baštu sa komšijama i tu se pojavljuje novo lice, lepa devojka koja sedi i čita u bašti. Ćerka je oficira iz Ćuprije koji je dobio premeštaj za Beograd i ima najlepše oči koje je Laza ikad video. Zove se Jelica i sličnost imena sa njegovom majkom Lazi se čini sudbinskim znakom. On je na završnoj godini prava, a ona je još mnogo mlada, pa kad bi on našao posao odmah posle diplome, možda bi se to moglo ostvariti, i dom napraviti, i "mladost i želja nemaju granice ni prepreke".

Tek svršeni pravnik bio je bolešljiv i bled, a smrt oca i strica, koji nisu ni znali da boluju od bolesti srca, opredeljuje ga za medicinu. Iako sumnjičav, podnosi molbu za stipendiju za studije medicine u Berlinu, i dobija je.

VELIKI grad, strana zemlja, drugačiji jezik i ljudi, sve je drugačije. Njega oduševljava nemačka preciznost i posvećenost radu, mogućnost da uči od velikih imena toga vremena, godi mu čistoća na ulicama i osećaj da u zemlji postoji utvrđeni red za sve. Ko god hoće da se bavi naukom, može je tamo izučavati. Ceni se predanost učenju, radne navike su nešto što se vrednuje i donosi rezultat. Ono što mu smeta je odnos prema njegovim zemljacima. U Berlinu se na Srbiju gleda kao na daleku tursku zabit, izgubljenu negde na Balkanu, podeljenu interesima austrougarskog, turskog i ruskog carstva.

Taj potcenjivački, nadmeni nemački stav pojačan je izjavom kancelara Bizmarka, u koga Nemci gledaju kao u Boga, da Balkan nije vredan ni malog prsta ili kostiju pomeranskog pancir-grenadira, koju je izrekao povodom Berlinskog kongresa koji se odigravao za vreme Lazinog boravka, već pri kraju studija.

SVE to pritiska Lazu i čini mu boravak teskobnim. Sav je posvećen učenju i radu, gotovo da ne izlazi. Doduše, kad je zima i ne može baš mnogo da se šeta, s obzirom na to da nema ni zimskog kaputa. Sumorni dani koje provodi u nemaštini i osećaju izolacije prekidaju se jednim anđeoskim glasom koji čuje kad dođe u svoju skromnu sobu, u pansionu gospođe Pauline Gutjar. Taj glas, koji otapa led i čini da smrznutom studentu postane toplo oko srca, pripada gospođinoj ćerki Ani.

Kako studira pevanje, u kući se stalno čuje klavir i njen raskošni glas prolazi kroz zidove ispunjavajući svaki kutak kuće. Vraćajući se sa predavanja, kako se približava kući, Laza počinje da osluškuje da li se čuju zvuci koji čine da mu i mali sobičak u potkrovlju počne da biva prijatan.

(SUTRA: Trenuci kada se prelama život)