LJubav u senci bolesti i smrti

CRNE, vragolaste oči, radoznale i živahne, kosa tamna i bujna, pogled otvoren, to devojče je Jernej Kopitar prozvao "Cigančica". Rođena kao Vilhemina, odmalena je bila između majke i oca kao između dva carstva, bečkog i srpskog. Teško da je mogao da se nađe neskladniji par od njenog oca i majke. Majka, Ana Kraus, rođena Bečlijka, lepuškasta ali ne mnogo bistra ni obrazovana, i otac, Srbin, iz sela čije ime njegova žena nije mogla ni da izgovori, ružnjikav i hrom, ali briljantne pameti, radan, uporan i zaljubljen u sve što je srpsko.

Različite vere, okruženja u kome su rasli, ništa im nije bilo zajedničko osim emocije i strasti koja se rodila i koja ih je spojila u brak. Njena majka nikada nije htela da kroči nogom u Srbiju, mada je bila u Zemunu, na granici. Za nju je Srbija bila daleka zemlja isto kao da je sa druge strane planete - jedan mali deo Turske koji nikad nije želela da upozna. Volela je majku, ali je oca obožavala, i tako je rasla između dve krajnje suprotnosti.

OVOJ izuzetnoj devojci odrastanje nije bilo srećno i bezbrižno. Teskobna atmosfera u domu u kome je umrlo čak jedanaestoro braće i sestara, ne može biti zdrava sredina za jedno dete. Rođena je sedma po redu i samo će ona i brat Dimitrije, najmlađi, nadživeti roditelje. Taj brat, rođen istog datuma kao i ona ali osam godina kasnije, njen obožavani brat, biće joj, posle nekih godina, veliko razočaranje i bol. Dosta godina posle, kada je zašla u starost, sabrala je sve bolove i shvatila da je jedino otac nije razočarao ni ostavio. Oni drugi su je ostavljali odlazeći iz njenog, ali i iz sopstvenog života.

Toliko smrti u jednom životu! Između tih tuga, dani bežanja u umetnost i učenje, ono što je podizalo njen duh i ispunjavalo je. Puna istinskih talenata, pokazivala ih je od malih nogu i sreća da je imala oca koji je to prepoznao i podržavao. I finansirao. Znala je da na njeno obrazovanje i časove kod najboljih profesora odlazi čitavo malo bogatstvo, njen otac je sve to plaćao srećan da, napokon, može to da priušti svojoj kćeri. Nije rođena u izobilju ali se, srećom, finansijsko stanje njenog oca popravilo, pa je Mina imala časove muzike, slikarstva, jezika. Pored nemačkog, koji joj je bio maternji, naučila je srpski, francuski, italijanski i engleski.

NAJVEĆE obrazovanje, živo i neprocenjivo, dobijala je od gostiju koji su dolazili kod njenog oca, cenjenog reformatora srpskog jezika, sakupljača bisera umotvorina njegovog naroda, Vuka. Njihov dom je bio stecište jednog broja najumnijih ljudi tog vremena i svi su oni obožavali Minu. Bistra i radoznalog duha, talenata koji su vrcali iz nje, osvajala je svakog ko bi im ušao u dom. Otac je polagao na obrazovanje, a majka na vaspitanje i ponašanje, što svaka bečka gospođica mora da ima. Tako je Vilhemina izrasla u jedno savršenstvo najboljih srpskih osobina spojenih sa bečkim manirima.

Otac ju je obožavao. Nikada je nije nazvao po imenu, a da ne doda "sokole", "Mina, sokole, donesi ocu onu knjigu!" Mina i Dimitrije su mu jedini ostali, bili su levo i desno krilo pomoću kojih je leteo od ponosa, jer je i sin bio pametan i darovit. Gledao je u njima svoj srpski gen, uporan i prodoran, pametan u svakom zavijutku svog zapisa. Za Dimitrija je namenio inženjerstvo, jer je dečko pokazivao sklonost ka tehnici, a za Minu je, pored obrazovanja, tražio muža.

NE BILO kakvog muža, nego takvog pored koga će njegova mezimica biti finansijski zbrinuta, kao i njihova deca. Morao je obezbediti zasebnu kuću sa poslugom i dovoljan prihod da se njegova voljena ćerka nikada ne suoči sa problemom nedostatka novca. Naravno, biće bolje ako ga Mina bude volela, a ako ne bude, pa, on će je već usmeriti u pravcu u kome treba. Jeste život bez ljubavi prazan, ali je mnogo teži bez novca. On dobro zna kako to izgleda, prodavati stvari iz kuće da bi deca imala za hranu. Ne, njegova Mina nikada neće to doživeti!

Uz Vuka su stalno u kuću dolazili razni ljudi. Jedni su bili veliki i poznati, drugi su se nadali da to postanu, ali im je svima bilo zajedničko što su bili žedni znanja i cenili pionirski rad Vukov.

TAKO se Mina nije igrala lutkama već knjigama i imala je prilike da velike ljude vidi u svojoj kući, da sluša učene razgovore, da širi svoje vidike. Njoj je u spomenar jedan Jakov Grim zapisao:

"Srbi, koje je ostala Evropa, možda, za siromašne držala, vesele svojom bogatom poezijom, a čili ratar se zove Vuk, čije ime je postalo večno, pa je lepo biti kći tog čoveka."

Ne, nije Vilhemina bila obična bečka devojčica.

Kada se zadevojčila, nisu je privlačili nagizdani bečki, a ni ostali mladići koje je sretala na putovanjima sa ocem. Njeno srce je moglo da ustrepti samo pored nekog posebnog, drugačijeg. I, naravno, nekog ko se divio njenom ocu koliko mu se divila i ona.

KADA je u kuću ušao mladić lepog lica kao u devojke, bistrog pogleda i vesele naravi, mladi student prava kome su stihovi iz džepova ispadali, Mini se učinilo da se kuća obasjala suncem. Zvao se Branko Radičević i išao za Vukom kao kuče za vođom čopora. Bezrezervno mu se divio i prihvatao nov jezik koji je Vuk uvodio. Otvoren i rečit, nije skrivao divljenje ni za Vuka ni za njegovu ćerku.

Sate i dane su proveli Branko i Mina zajedno. On je njoj recitovao stihove, tuđe i svoje, ona njemu svirala na klaviru. On je njoj, ushićen, napisao u spomenar pesmu koja je živa i danas, "Pevam danju, pevam noću" u kojoj je diže u zvezde, gde joj je i mesto. Između ovo dvoje mladih ljudi razvila se posebna bliskost i ljubav.

VIĐALI su se skoro svakodnevno, uglavnom u društvu raznih osoba koje su svraćale u Vukovu kuću. Za Minu je to postao dom radosti, a ne kuća tuge koju smrt redovno posećuje. Ništa stvari ne oboji tako kao ljubav. Ona ništa ne menja, a sve promeni.

Mina je znala da je njena ljubav prema Branku nešto što njen otac neće odobriti. Tako je njena prva ljubav bila pod senkom zabrane, i to od oca koji je bio neprikosnoveni autoritet. Kao svaki roditelj, a naročito onaj koji je dugo živeo u teškom siromaštvu, Vuk je svojoj ćerki birao muža pored koga bi ona imala finansijski sređen i udoban život. U tu sliku nisu spadali siromašni pesnici koji, osim lepih osećanja, nisu imali šta da ponude. Ako je i video da se u njegovoj kući rodila ljubav, nije se obazirao na tu okolnost. Smatrao je da mladost ima pravo da malo sanjari i znao je da nema zbog čega da brine.

SUTRA: MINA JE BILA SLEPO ODANA OCU