Pripreme za agresiju na Jugoslaviju

PUNIH 20 godina je prošlo od velikog zla koje nas je snašlo te 1999. godine - NATO bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije. Izgledalo je kao da nam se ponavlja neka ružna i strašna prošlost, nešto što nam se činilo da se više nikad ne može i neće dogoditi. Ali, već je bio građanski rat u Hrvatskoj, pa u Bosni, da bi ga potom preselili na Kosovo i Metohiju, u Srbiju. Na kraju i NATO agresija, o kojoj su sve zlokobnije govorili i pretili.

Vodio sam u to vreme jednu emisiju na talasima Radio Novosti, u ponoć, u kojoj sam se bavio događajima tog dana ili tih dana. Bila je to neka vrsta NATO dnevnika. Počela je polovinom 1998, više meseci pre samog bombardovanja, onda, otprilike kad je počelo da "miriše" da bi to zlo moglo stvarno da nam se desi.

1. jun 1998.

NE RAČUNAJUĆI nas kao dežurnu svetsku temu, ovih dana pažnju čovečanstva zaokupljaju i neki drugi događaji i nesreće. Nemačka je u šoku od velikog železničkog udesa, Francuska je paralisana štrajkom pilota, a "atomska svađa" Indije i Pakistana već je izazvala hitnu akciju Saveta bezbednosti.

Da nije toga, čoveku se učini da se svet jedino bavi nama, da se još jedino ovde nešto događa, a pod događajima se obično podrazumeva nešto strašno, ružno i tragično. I tako jedno desetak godina. Mi mu dođemo kao neka beskonačna sapunska TV serija za razbijanje dosade svetskih TV gledalaca. Tako su, na primer, noćas i jutros dugo držani na ekranima prizori iz susedne Albanije sa kolonama izbeglica sa Kosova. To su, hoće da se kaže, žrtve srpskog nasilja. Kada se takve scene dugo drže na tim čuvenim TV ekranima, iza toga obično usledi neka akcija NATO, čisto onako da razbije gnev evroameričkog TV gledališta.

STVAR, naravno, može da se posmatra i u obrnutoj projekciji: prvo se isplanira akcija NATO, koji, inače, s vremena na vreme, mora nešto da radi da bi imao pokriće za svoje postojanje, a onda se proizvodi gnev TV gledališta. Za to su, logično, potrebni neki snimci i prizori. Danas su korišćeni snimci posle one prve policijske akcije u Drenici, kad je razbijena banda Adema Jašarija.

Da je neko od zaposlenih u RTS gledao te strane televizije, mogao je da snimi i emituje te snimke na našoj televiziji, gde bi mogao dokumentovano da demantuje montaže i atrakcije. Ovako, prolaze vozovi jedan za drugim bez našeg reagovanja, dok u jednom trenutku ne postane definitivno kasno za bilo kakve reakcije, ispravke i odgovore na providne medijske manipulacije.

Srpski policajci na Kosmetu

2. jun 1998.

AKO bi vas neko pitao šta ima novo, odnosno koje su vesti obeležile današnji dan, odgovor bi bitno zavisio od toga koju ste televiziju gledali ili koje ste novine čitali. Kao da se ne radi o istom danu, o istom prostoru i kao da ne govorimo, i jedni i drugi, istim jezikom. Istini za volju, nemamo dovoljno demokratskog iskustva, javni život više liči na verbalni građanski rat, a mediji su oštro podeljeni na dva tabora. Tako je kod nas, a kod njih, kod onih tamo iz tzv. demokratskog sveta?

Tih dana smo imali jednog gosta iz engleskog Forin ofisa, koji je došao u Radio Novosti da razgovaramo o medijima. Bio je mlad, učtiv i obrazovan. Govorio je o demokratiji i slobodi štampe, o unutrašnjoj vezi između ta dva pojma, maltene o nekoj vrsti znaka jednakosti.

NIJE mi dovoljno jasno, kažem svom sagovorniku da, ako demokratija podrazumeva pravo na različita mišljenja i ako se meri obimom tih razlika, institucionalnim i medijskim mogućnostima da se one iskažu - kako je moguće da mi koji imamo nekoliko medija, najviše desetak većih, imamo tolike razlike, čak duboko suprotstavljena gledišta o svemu, recimo o Kosovu, razbijanju Jugoslavije, građanskim ratovima i svemu drugom, dok zapadni mediji, a ima ih više hiljada od Los Anđelesa do Berlina, gotovo svi o Kosovu pišu isto, ili manje-više isto. Veće su, naime, razlike među naših desetak nego između vaših desetak hiljada medija. I kako uopšte postižu tu homogenizaciju gledišta i sinhronizaciju nastupa? Otkud tolika ujednačenost i jednoumlje? Samo se sporadično i s vremena na vreme čuje poneko usamljeno drukčije gledanje, što bi se moglo podvesti pod demokratsko pravo na razlike u mišljenju...

Nije ništa odgovorio. Posle male pauze, predložio je da pređemo na druge teme.

POLITIČARI I METEOROLOZI

29. maj 1998.

KAD bi pokrenuli neku emisiju u kojoj bi, negde u pet do dvanaest, sumirali protekli dan, i ako bi to bilo baš danas, evo kako bi na primer to moglo da izgleda.

Milan Milutinović primio delegaciju Hidrometeorološkog zavoda Srbije. Možda će neko reći da je prednost trebalo dati Univerzitetu, zato što se muči sa zakonom za koji niko ne zna zašto je donet sada i zašto baš takav. Drugi misle da je trebalo da primi delegaciju IMR, fabrike koja duguje više nego što vredi sva njena imovina. Treći bi hteli da predsednik Republike radi nešto treće.

Ja, međutim, mislim da je dobro što se Milutinović sreo upravo s ljudima iz Hidrometeorolškog zavoda. Jer naša politika i naši političari kao da su izgubili sposobnost predviđanja i kao da su se umorili, da ih događaji zatiču i pretiču, kao da su "iznenađeni i uvređeni". Od ljudi koji se profesionalno bave prognoziranjem, makar i vremena, moglo je štošta da se čuje, a što da ne - i nauči. Bez predviđanja, poznato je, nema dobre politike, a i neveselo iskustvo nas na to svakodnevno podseća.

Sudeći prema ostalim vestima, Kosovom su se i dalje bavili, Holbruk i Gelbrajt, Olbrajtova i Primakov, NATO. Sve su zabrinutiji. Ispada više nego mi sami. Stalno nam nešto nude i predlažu, prete i opominju. Treba, kažu, da se odlučimo između dva Španca: Gonzales ili Solana, pitanje je sad. Mi nećemo nijednog, oni opet. Iz dana u dan, iz sata u sat. Kao da je Kosovo njihov a ne naš problem.

SUTRA: EVROAMERIČKE RATNE TRUBE I BUBNjEVI